Партизан добио играча каквог није имао

Партизанови фудбалери су одиграли три такмичарске утакмице и постигли укупно 15 погодака!? У Крушевцу су дали седам голова, у Единбургу три, а код куће против ИМТ-а пет. Таква делотворност у нападу умногоме превазилази оно на шта су „црно-бели” били кадри последњих година.

Међутим, њих би више од пет голова по утакмици требало да радује што су добили играча какав им већ дуже недостаје. Милан Вукотић (22 године) тип је везног фудбалера, који уме да прими лопту у покрету и то с финтом, што значи да онемогућава противнику да прозре куда ће с њом. Тиме избегава напад с леђа, а кад до тога и дође може да издржи на ногама такав насртај. Стабилан је, а и није од оних, који једва чекају да падну и изнуде прекршај. То је велика предност, јер се акција наставља, ривал нема могућност да прекид искористи да закрпи своје редове.

Против ИМТ-а је наговестио велике могућности када је из нимало лаке позиције као на тацни послужио Андреја Костића, после чијег је гола Партизан тада пребринуо све бриге што се тиче исхода меча (пре тога су гости смањили на 3:1, па је било неизвесно како ће то да утиче на обе екипе). У Партизану је досад тако умео да сервира само Натхо, али он је зашао у године. Вукотићева врлина је што је много млађи, издржљивији и чвршћи. И Захид, који се после тешке повреде враћа у тим, има добар преглед игре и уме да пронађе саиграча, али је у том свом умећу још недоречен. Поред тога је крхке грађе, па ређе стигне да доврши започето у окршају с оштријим противницима.

Вукотић је адут „црно-белих” и по томе што има добар шут. То се видело и против Хибернијана, пошто је из поприличне удаљености погодио мету, а и против ИМТ-а, јер је био прецизан када се нашао надомак казненог простора. Партизан у скорије време није имао пуцача од кога би ривали стрепели и морали да појачавају стражу, која ће да мотри на њега кад је у зони шута.

Сигуран је у себе, не крије се, него се отвара да прими лопту, коју добро чува. То је изузетно важно за „црно-беле”, којима је био велики проблем чак и да је изнесу са своје половине.

Као добро појачање се показао и Андреј Костић (18) – дао је четири гола на последње три утакмице, иако је био резерва. Добар је у скоку, не одустаје од борбе, што је врло важно за голгетере. Још му ови погоци доливају самопоуздање.

Партизанова деца су као екипа показала да су дорасла мегдану и да за бриге како ће да издрже „напоран темпо” одраслих врхунских професионалаца није било разлога. Поред тога, што је реткост и то драгоцена, види се да желе да играју фудбал. Требало би то да буде једно од њихових главних оружја.

Али има и проблема. Већ годинама се мењају играчи у одбрани, али стара бољка као зараза остаје. На свакој утакмици следе тренуци када у задњој линији „црно-белих” дивља пометња. Чак је и ИМТ могао да поведе, а потом и да изједначи и ко зна како би се даље одвијали догађаји. Овога пута је голман Милош Крунић (28) опет искористио указано поверење и спречио сувишне компликације.

Највише охрабрује што на утакмицама овог Партизана већ има шта да се види. Још да његова „деца” схвате да им дрес није дат зато што нема ко други да га носи, него зато што могу све што и „одрасли”.