Политичари све више воле вино

„Вино је израз културе народа”, каже Стеван Рајта, професионални сомелије, који даје савете у неколико београдских ресторана и хотела. Ако је тако, култура се враћа у Србију. Последњих година све више грађана Србије уместо жестоких пића и пива, пије вино. И не само да пије него се и образује тако што купује књиге о винима и прави свој мали подрум. Домаћи произвођачи, а нарочито приватници труде се да направе добро вино, које више није јефтино као некада. Истина, некада су се пиле литре шприцера од „банатског” и соде, од чега је сигурно болела глава. Сада познаваоци попију чашу-две доброг вина и то је то.

Међу политичарима многи су постали стручњаци за вино, способни да објасне порекло једне или друге етикете, како се које вино пије, уз које јело најбоље долази до изражаја његов квалитет. Али само је Зоран Живковић, бивши премијер, почео да се бави виноградарством зато што је добро познавао вина и зато што вино има своју филозофију и романтику. Живковић је да би сагледао наше тржиште из Аргентине увезао вино марке „мишел торино”, а пре две године је отишао корак даље и засадио лозу на 40 хектара у Крчедину. „Мој виноград спада међу веће у Србији. Следеће године ће бити нулта берба, а 2010. године прва комерцијална берба и очекујем светске сорте као што су каберне, совињон, шардоне”, каже Живковић и додаје да је Србија имала лошу политику према вину, али да се последњих десетак година однос поправио и да има све више људи који вино и воле и разумеју. „Познавање вина је процес који траје. Код нас се сада праве добра вина, и увозе се квалитетна. Свакако да се култура вина диже на виши ниво. Моја омиљена вина су аргентинска, бело торантес и црвено танат”.

Раде Обрадовић, потпредседник Скупштине Србије, каже да код нас има све више људи који се разумеју у вино. То значи да и ми имамо винску традицију. „У Метохији и источној Србији има врло старих винограда, што потврђују наше фреске на којима су насликани грожђе и вино. Али после Другог светског рата преовладала су индустријска вина, која су се пила са содом, јер квалитет није био добар”.

Култура вина повезана је и са стандардом. Зато је код нас најпродаваније вино „ждрепчева крв”. Али Обрадовић каже да у Србији последњих година расте продаја добрих вина и домаћих и страних. Он се о страним винима образовао на путовањима. „У Торонту сам био у винарији близу Нијагариних водопада. То грожђе нема пуно шећера па га пусте да се смрзне и направе ’ајс вајн’. У Француској сам био у неколико винарија, гледао процес производње и дегустирао.” Да су путовања начин да се много научи о винима показали су Аустријанци који су пре 20 година донели одлуку да поправе своје вино. „Путовали су и учили, и после десетак година правили су боље вино” каже

Обрадовић и додаје да код нас има добрих приватних винарија, али да оне праве мале количине, око 100.000 литара годишње што је довољно за десет ресторана у истом периоду. Ипак, његова омиљена вина су домаћа. „Мој избор вина зависи од врсте хране и доба дана. Волим да пробам различита вина из различитих земаља. Од белих највише волим ’рајнски ризлинг Раденковић’, од црних ’цариград’ истог произвођача, а добар розе прави Александровић. Свиђају ми се и домаћа – бело и црно вино које праве Милан из Шида и Ђура из Београда, као и калифорнијска и јужноафричка вина.” Потпредседник парламента каже да обожава и шампањац, а нарочито француски „моет”и додаје: „Руси имају традицију шампањца, не и вина. Прича се да га британска краљица увек има”.

„Нисам стручњак, више волим да попијем чашу-две вина у друштву, јер вино тражи друштво и леп залогај. Скупа вина нису обавезно добра, квалитетна вина могу да се нађу по пристојној цени”, каже Обрадовић власник „Речника заљубљеника вина”.

Александар Вучић, заменик председника Српске напредне странке, све је изненадио када се у новинама појавила прича о његовој колекцији вина. Највећи број гласача радикала свакако да није знао за ову његову љубав. Уз нову политику ишла је и нова слика о Вучићу, који каже да не постоји ништа лепше од вина. Не противречи да се код нас све више пију и познају вина, али је уверен да смо у томе још далеко од многих земаља. „Овде има људи који знају мало о винима, а у ствари не знају ништа. Најмање је оних који знају, а гледао сам и лажне сомелијее. Себе убрајам у 300 најбољих познавалаца вина у Србији. Учим дуго, годинама, имам око 150 књига о винима, углавном на енглеском језику. Имам и свој вински подрум од 28 квадратних метара са домаћим и страним винима”, наставља Вучић. Он не припада људима који пију искључиво бело, односно црвено вино, воли и једно и друго у зависности од хране. „Масето орнелај” тосканско вино, мерло, сматра најбољим у својој колекцији. По мишљењу другог човека СНС-а, о винима зна највише Стеван Рајта у Србији.

Рајта је опловио земаљску куглу једанаест пута од 1990. до 2005. године и за то време се усавршавао у Америци, Енглеској и Француској. Овде је покренуо лист „Вајн стајл”.

„Србија је некада за време краља Александра имала културу вина. Вино се пило на дворовима. Није било других пића. Данас се у вина разумеју бизнисмени који су много путовали па научили од домаћина, спортисти, уметници и наравно политичари”, каже Рајта.

Наш најпознатији сомелије не жели да каже које је вино најбоље: „Најбоље је оно које вам се највише свиђа. За цену од 30 до 50 евра може да се нађе добро вино, а сва која су јако скупа су добра али не значи да ће вам се свидети. Ни сва стара вина нису подједнако добра, јер свака година није добра”, каже Рајта.