Мушараф попушта?

Пакистански председник Первез Мушараф, који је у суботу, у својству начелника генералштаба, суспендовао уставни поредак и увео ванредно стање, суочен са растућим унутрашњим протестима и спољним притисцима, наговестио је да би "повратак на демократски пут" могао да се догоди брже него што је то првобитно планирано. Док он, у сусрету са 80 амбасадора прекјуче у Исламабаду, није могао да "гарантује тајминг" одржавања избора и скидања генералске униформе, његови најближи сарадници, попут премијера Шауката Азиза, били су веома конкретни у најави да ће се на биралишта изаћи као што је и раније предвиђено – у јануару.

У првим изјавама после проглашења ванредног стања, из Мушарафовог окружења је поручивано да би избори могли да буду одложени бар за годину дана, док се не отклоне претње исламским екстремиста и стабилизују институције у земљи – главни разлози за увођење режима "привремене уставне одредбе". Брзо попуштање у овом погледу по свој прилици је резултат процена да би штете од продуженог ванредног стања могле да буду веће од политичких користи које су њиме добијене.

Мушараф се, по свему судећи, нада да је променом састава Врховног суда, а пре свега одстрањивањем свог главног противника у њему, главног судије земље Ифтикара Чаудрија, са којим се сукобио још у марту, када га је сменио, да би у јулу био принуђен да га врати, отклонио главне препреке за потврђивање новог председничког мандата, и да би, у таквим околностима, могао да настави са реализацијом плана о подели власти са Беназир Буто, после јануарских избора.

Бутоова, која је осудила ванредно стање, није позвала своје присталице да изађу на улице, што је знак да и она још одмерава своје опције.

На улицама су сада само правници, новинари и други професионалци из пакистанске средње класе, који су језгро тамошњег грађанског друштва. Зато је највише ухапшених управо међу адвокатима – по неким извештајима ухапшено их је више од хиљаду, због чека су у привремене затворе морале да буду претворене и неке школе.

Што се спољних притисака тиче, кључни је свакако онај који долази из Америке, коју је Мушарафов потез изненадио утолико што је он игнорисао јавне апеле и званичне дипломатске поруке да не прибегава ванредном стању које је стратегију Вашингтона према кључном савезнику у "рату против терора" ставило на деликатно искушење.

Мушарафов "други удар" (први је био пуч којим је дошао на власт 1999.) доводи, наиме, у конфликт два главна спољнополитичка приоритета САД: борбу против тероризма и демократизацију, као лек за стабилизацију свих кризних подручја. Полазећи од процене да ће ванредно стање ослабити уместо да ојача пакистанске капацитете у обрачуну са исламским екстремизмом, Бушова администрација је Мушарафа позвала да "скине униформу" и демократију "обнови што је могуће пре". Упадљиво је при том да му није запрећено ускраћивањем помоћи (више од 1,5 милијарди годишње од 2001), а да је досад најоштрија критика формулисана као  "дубоко разочарање". 

Америчка дилема је и у томе што Стејт департмент није баш сигуран да су избори гарантован лек за пакистанске унутрашње невоље. "Бушова администрација је постала много опрезнија у давању демократских лекција савезницима откако су палестински избори на власт довели Хамас", констатује тако једна анализа Би-Би-Сија.

Демократија је у Пакистану (који је половину од 60 година постојања провео са генералима на власти) од Мушарафовог пуча била само привид: одржавана је само фасада уставности. Повратак Беназир Буто у земљу – чија је Пакистанска народна партија Бутове и даље веома популарна, док је прозападно оријентисана – даје јој велике шансе на изборима, али непознаница је колико су у међувремену ојачане исламистичке снаге. Исламисти досад на биралиштима нису успевали да освоје више од 11 одсто гласова, али овог пута амбиције шесточлане коалиције фундаменталистичких странака би могле да буду много веће. Поготово што најновија истраживања јавног мњења показују да само 15 одсто Пакистанаца има повољно мишљење о САД.

На Вашингтону је, дакле, да процени да ли је Мушараф, после најновијих потеза, део решења пакистанског проблема или је и сам постао проблем – и да ли Пакистан, савезник у рату против терора (који је почео више да угрожава сам Пакистан него Запад), може да буде и са неким другим. Гласине које су колале Исламабадом да је Мушараф постао заробљеник свог непосредног (војног) окружења, иако оповргнуте, могле би у овом погледу да буду путоказ.