Сакашвилијеве увеле руже

"На фону реформи таквих размера и брзине какве се последњих година дешавају у Грузији, незадовољство је могуће очекивати са било које стране. Сем тога, у неким случајевима те реформе су биле изузетно понижавајуће. У људима се накупило много једа", изјавио је ових дана један  грузијски политиколог. Према речима другог аналитичара, када од 3,5 милиона грађана једне државе више од половине преживљава само захваљујући олакшицама намењеним најсиромашнијим слојевима становништва – бунт је неизбежан.
Управо су понижење и бес извели у недељу на улице Тбилисија скоро сто хиљада људи. Године владавине Михаила Сакашвилија претвориле су животе милиона Грузијаца у праву ноћну мору. Од растанка са бившом матицом Совјетским Савезом 1991. земља никако да се ишчупа из беде, стешњена између неразумних планова Вашингтона да завлада Кавказом и одлучности Москве да задржи свој економски, политички и војни утицај у овом делу света. Иако, званично, спада у економије са брзим растом (8,8 одсто годишње), у Грузији и данас преко 34 одсто становништва живи испод границе сиромаштва.

Али на леђа Сакашвилија навалили су се и други проблеми. Оптужују га да диктаторски води земљу, да је умешан у политичка убиства, да је неспособан да разреши најболнији проблем постсовјетске републике – сепаратизам – који, практично од распада СССР-а, држи две републике – Абхазију и Јужну Осетију – изван домашаја централне власти у Тбилисију.

Политички противници почели су да ничу као печурке после кише. Није стога ни чудно што је недавна одлука Сакашвилија да редовне парламентарне изборе са пролећа 2008. помери на јесен, када падају и избори за шефа државе, упалила управо ону бакљу која је опозицији недостајала да позове народ на улице. 

Истини за вољу, Сакашвили је у целом том кошмару немоћан и, рекло би се, најмање битан. Уосталом, он је на чело државе и дошао као потрошна роба, као продукт "револуције ружа"  коју, фактички, нити је сам водио, нити је њом руководио. У ствари, био је то, после српског октобра 2000, још један корак западног капитала ка ушанчивању на просторима који су до пада Берлинског зида живели животом различитим од "вредности западне демократије".

Улога америчког финансијера Џорџа Сороса у револуционарној смени Сакашвилијевог претходника Шеварднадзеа и те како је била важна. Његови млађани јуришници из Кмаре (копије српског Отпора) добро су одрадили посао. Наравно, не зарад добробити свог народа него за рачун америчког газде којем се на крају поклонио и сам Сакашвили. Али, као што се показало и у другим случајевима где је "демократија" силом утерана у народ, функционалност система пала је на најниже гране. Грузија је постала зависник од финансијске помоћи Вашингтона. Плате за државне службенике, посебно припаднике војске, стизале су директно са друге стране Атлантика.

Нажалост, испоставило се да млађани Михаил није у стању да земљу води чак ни уз овакву несебичну помоћ. Фигурирао је као демократски председник, а претворио се у диктатора. Чак ни поени које је зарадио повратком побуњене републике Аџарије под јурисдикцију Тбилисија нису му много помогли.

И, као што то увек бива, незадовољство народа преточило се у подршку другом човеку, Ираклију Окруашвилију, бившем министру одбране, који је уочи бунта на прилично неуобичајен начин морао да напусти земљу. У јучерашњем обраћању путем телемоста демонстрантима окупљеним у центру Тбилисија, Окруашвили је Сакашвилија отворено оптужио за лоше вођење земље и корупцију, али и за организовање ликвидација појединих угледних опозиционара.

Сакашвили, за сада, нема одговор на оптужбе. И сам свестан дефанзиве у коју је упао, кривицу за лоше стање у држави покушава да пребаци на спољне чиниоце, пре свега на Русију и руске олигархе, које оптужује за директну умешаност у бунт који се из Тбилисија све брже шири ка другим деловима кавкаске државе. Грузијски председник склон је да свој неуспех оправда чак и нерешавањем косовског проблема. Наиме, како каже, уколико међународна заједница једнострано наметне независност јужне српске покрајине, Грузија може да се опрости и од Абхазије и од Јужне Осетије. И ту је, вероватно, сасвим у праву. Две побуњене републике, заједно са молдавским Придњестровљем, већ су спремне да адекватно одговоре на недоговорно пресецање косовског чвора.

Ипак, треба истаћи да Сакашвилијеве муке не проистичу из тога што му се неко меша у посао, него зато што финансијерима сопственог успона није омогућио адекватну противуслугу. Његов задатак, пре свега, био је да обезбеди сигурно окружење за проток нафте и гаса из богатих налазишта у централној Азији ка потрошачима на западу. У томе није успео. Не чуди стога информација из САД према којој администрација у Вашингтону више није склона да га безрезервно подржава.