Елитна боемска буржоазија

У свом есеју „Како су бобос покварили Америку”, из 2021. године, амерички конзервативни писац и коментатор Дејвид Брукс осврће се и на погрешне закључке своје књиге „Бобос у рају”, објављене 2000. године. Кованица „бобо” настала је од речи буржуј и боем. Бобос долазе из света ИТ сектора, академије, лекари су, дизајнери, адвокати, извршни директори великих корпорација, невладиних организација... Креативна класа са социјалним престижом. Но, мало-помало, либерално демократске и вредности социјалне правде за које су се залагали занемаривали су или заобилазили да би сачували своје привилегије. Уместо на економску неједнакост, свој активизам усмерили су на културне ратове и идентитетске политике, и тиме знатно допринели да нижа и радничка класа, традиционално настројена демократама, гласа за Доналда Трампа. Током 2015/16. године у Америци је постала видљива још једна нова друштвена класа. Добростојећи Американци, који су иметке стекли својим радом и вештинама, новац нису наследили нити су били високо школовани. Антрополог Никола Кемла ову социјалну категорију назвао је, пратећи игру речи која нам је дала бобос, „boubours” (boorish (дивљи вепар) bourgeoisie). Ако је елитна боемска буржоазија инклинирала ка прогресивним вредностима и космополитском укусу, boubours су их понекад и намерно провоцирали својим отвореним нативизмом, национализмом и одсуством такта. Али истраживања показују и да су били дубоко повређени презривим третманом на местима резервисаним за наводно отворене и либералне бобос. Брукс закључује да бобос нису били предвиђени да буду елита или доминантна класа. Сместили су се у систем који је награђивао одређени тип достигнућа, а затим омогућили и својој деци ресурсе да напредују у таквом систему. Слепи о својој моћи, креирали су огромну неједнакост, финансијску неједнакост, али још горе – неједнакост поштовања. „Задатак који је пред нама јесте да демонтирамо систем који нас је уздигао.”

У Србији је још деведесетих било лукративно и престижно радити за међународне организације. Тренд се наставио и после промена режима и бума новоформираних НВО. Број ангажованих (не нужно запослених) у њима није био занемарљив. Они су, можда више од других, имали и споменути елемент социјалног престижа о којем Брукс говори. Престиж су им давали регион, Вашингтон, Брисел, фриленс дописници сада већ компромитованих медија са Запада, амерички и европски тинктенкови, академија, квази и стварни ангажовани уметници.

За њих су од почетка питања класних права била мање битна од идентитетских и, наравно, оних који су „Србију суочавали са својом ратнозлочиначком прошлошћу” или јој „добронамерно сугерисали да се реши Косова да би напредовала”. С њима су неретко сарађивале наводно про-ЕУ опозиционе партије, а временом и институције које су се бавиле транзиционом правдом и академија. Из те категорије људи у Србији изнедрио се велики број махом квазибобос, јер код правих бобос меритократија је била кључ. Девијација ове касте почела је пре дискредитације америчких бобос, а процес самоеволуације, о којем Брукс говори, још није почео. А дошао је други Трампов мандат и намера да се редефинише финансијска помоћ УСАИД-а и других. Биг тек компаније с којима су сарађивали Црта и Крик и други брзо су се сами регулисали и подвили реп под Трампом. Отуд велика паника у редовима регионалних и српских квазибобос, како ће завршити започето – спречити компромис о КиМ, развој Србије...

Под плаштом захтева за правду за настрадале у Новом Саду (зашто не и изгореле у старачком дому нетом, или војнике побијене у Топчидеру давно, зашто баш Нови Сад?), почела је кампања невиђене поларизације Србије, у којој је изражавање мржње према политичком опоненту постало главна тактика. Циљ је од разних фондација и страних државних институција надокнадити оно што се губи од УСАИД-а и то урадити што пре. У тој паници од приче о „студентима који нас уче да светлимо” дошло се до признавања да се на улицама користи насилни „активни отпор”. Дијалог се од почетка одбија. Циљ је ескалација насиља и демонизација актуелне власти. Разговарају Трамп и Путин, само студенти, микрополитички, академски и уметнички квазибобос сматрају да је легитимно изабран председник Србије „ненадлежан”. Социјални налози блокадера су све вулгарнији и неконструктивнији. Зазива се неки 6. октобар. Ко ишта зна о 5. октобру, зна и да је његова суштина била да не буде 6. октобра. Да се изборна победа призна, да се изврши мирна транзиција власти без реваншизма. О лустрацији нико упућен није размишљао, није Србија била ДДР, али јесте имала проблем ратних злочинаца. Притом су визије тог 6. октобра блокадера голооточко-блајбуршког типа.

Лидери два огранка некадашње Демократске странке срамно су ових дана оценили да су актуелне прилике у Србији лета 2025. године најгора криза и злоупотреба државних институција у последњих двадесет пет година. Заборавили 12. март 2003. године, када је убијен први реформски премијер Зоран Ђинђић. Случајно?

Један круг политичара, консиљера, дипломата, обавештајаца  и гласила земунског клана наслућивао је шта се дешава и у којем правцу ствари могу да ескалирају 2002. на 2003. годину. Веће поларизације друштва тада није било, овако токсичне и опасне засигурно не. Али перфидна поларизација је почињала већ тада. Српски воук предводници, махом хиперсензибилни на ратне злочине почињене од Срба у региону и на српски „клерофашизам”, заговорници политичке коректности, давали су себи за право да се смеју и спрдају са крезубим присталицама СНС-а које не умеју да користе покретне степенице. Вређати жене са јавне сцене, које би макар само мало искочиле из њихових е-новине воук арбитрарних критерија, на основу физичког изгледа, било је прихватљиво. Чланови самопроглашених удружења независних самоподразумевајуће „професионалних” новинара, писали су без казне и гриже савести полуистине и лажи, опет махом о онима који су се усудили да јеретички проговоре ван оквира тадашњег доминантног наратива прогресивне Србије.

Споменути „корекцију административне линије између Београда и Приштине” била је посебна јерес међу НВО квазибобос и њиховим донаторима. Између осталог, значило је бити ускраћен помена и солидарности у судској борби зато што је о вама Војислав Шешељ написао књигу врло мизогиног наслова. Па и поверенице за равноправност. У том периоду ЦЕАС пројекти за НЕД су „и даље најбољи, али ако би само Јелена могла на ТВ док промовише Вашингтонски споразум да се не представља како директор ЦЕАС”, дошла је „молба” са врха НЕД-а. Како да се представим? ЦЕАС је основан у дневној соби једног од мојих подстанарских станова. Наступала сам као познавалац српско-америчких прилика, стечених не само на основу НЕД пројеката.

Иначе, дуго су на дну документа које су НВО потписивале са донаторима стајале одреднице да се одричемо активног учешћа у политици (у смислу да будемо на листама кандидата). Но, миц по миц, и ту су заједно и донатори са Запада и српска НВО „елита” показивали да им не смета да буду изнад закона, па смо почели да добијамо локалне фронтове, жуте паткице и сличне. За ово је делом крива и држава. Џаба онда ЦЕАС упозоравање још од 2015/16. године да су и прагматични Руси почели да стварају своју верзију отвореног друштва и формирају своје НВО и странке. Велики део руског утицаја ишао је кроз институције академске заједнице. Ово данас је само потврда да је већ тада академска заједница злоупотребљавала своју аутономију у политичке сврхе.

Интересантно, професор Миро Ломпар, недавни говорник на једном од демонстрантских скупова, био је у управном одбору НВО „Фондација СЕАС” од њене регистрације у АПР-у 2016. године до августа 2017. године. Фондација је била проруска копија ЦЕАС-а. У једном периоду председник Управног одбора лажног ЦЕАС-а био је Милош Ињац, истакнути активиста покрета „Не давимо Београд” (на шта смо иначе више пута безуспешно упозоравали, укључујући и Радомира Лазовића, сада једног од лидера Зелено-левог фронта). Питање је колико су и сада структуре које иза сцене координишу протесте избушене агентима руских интереса.

Да бисмо наставили да градимо модерну Србију морамо демонтирати наш систем који је уздигао квазибобос, како то Брукс сугерише. Но, морамо демонтирати и групе са моткама ако имају везе с државним и партијским структурама, и друге, наравно, те адекватно казнити припаднике снага које спроводе закон ако су га прекршили.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа