Животни кругови су ту да их пратимо

Легенду о жени која везе и чека испричао ми је мештанин Боке док сам још била дете и бацала камене облутке у плићак загледана у острво. Како сам сазревала као жена и уметница, тако је ова легенда заправо постала моја преокупација, како у уметничком, тако и у животном смислу. Зато је мој концепт за камерну оперу „Госпа од Шкрпјела” био да „увежем” прошлост, садашњост и будућност: да девојчица Јацинта Кунић сретне Јацинту девојку, али да исто тако буду спремне да виде себе у старости.

„Госпа од Шкрпјела” назив је нове камерне опере београдске композиторке Ирене Поповић Драговић: за три женска гласа, камерни ансамбл и електронику чију идеју је овако представила у разговору за „Политику”. Премијерно је изведена протеклих дана на музичком фестивалу у Тивту, односно у самој завршници фестивала „КоторАрт” у Котору. Либрето је потписала Јелена Новак, а асистент на пројекту је Никола Драговић. Године ишчекивања, усамљености, стрепње, чежње дочарала је сопран Наталија Радић, чланица оперског студија Народног позоришта у Београду, која је тумачила Јацинту. Ту су и глумице Дубравка Дракић (нарација) и Дорис Франовић, која тумачи Јацинту као девојчицу. Удружено са ансамблом „Бока” стопиле су се у вапај душе која верно чека...

– Заправо сам себе изложила овом експерименту, помало уплашена да себе видим као исклесану слику у камену, свесна да се све ређе обраћам оној малој себи која је бацала камене облутке у плићак загледана у острво. Проучавала сам вокалну музичку традицију Боке которске и упоређивала са музиком целог Јадранског приморја. Јако су ми користиле белешке композитора и музиколога Николе Херцигоње, књиге професора Големовића и Девића. Слушала сам приче мештана, снимке са риве, али ме је растужила спознаја да традиционална народна музика одлази заједно са њеним главним носиоцима: људима старије генерације. Мноштво питања ме обузимало: од оних како да искомпонујем чекање и време које траје, и то како звучи „слобода”.

Шта вас је инспирисало да кроз ову оперу истакнете тему женске истрајности и оданости? Колико су ваша лична искуства или погледи на женску улогу у друштву утицали на стварање дела: „Госпа од Шкрпјела”?

Легенда о Јацинти је прича о верности и истрајности, женској борби, чекању и одлучности да се оде, али и о одлучности да се прихвати чекање. Последњих пар година ме преокупира моћ женске снаге, као и мотиви и одлуке да се неке ситуације прихватају, чак и кад знамо да оне нису добре по нас. Васпитни кодови који се преносе из генерације у генерацију, готово су исти и пресликани патерни, као и окидачи за одустајање од себе. То звучи страшно када се овако напише, али је још потресније када то видимо у пракси. Ми живимо у патријархалном свету који женски активизам, снагу и истрајност експлоатише и интерпретира потпуно погрешно. Желим ову оперу да посветим савременој жени где год она живела, како год била васпитана и у шта год веровала. Јацинта је пробудила и онај део мог бића који је кренуо да лагано одустаје од активног живота. Онај део мог мозга који је почео да интерпретира васпитне патерне дубоко укорењене у мој, чини ми се, генетски код који ме је успављивао и водио у одустајање од радости живота. Животни кругови су ту да их пратимо, дубоко свесни шта је на крају. Страх од смрти не сме бити јачи од лепоте живота.

 Који део радње или ликови у „Госпи од Шкрпјела” најбоље приказују вашу поруку о снази и оданости жене?

 У овој опери су удружени гласови девојчице, певачице и глумице. И они чине хорско лице једне жене. У њој не постоји линеарна нарација, као ни издиференцирани ликови. Тај удружени глас је њена снага, моћ. Он је некад нежан, некад мрачан, често заводљив. Оне шапућу о љубави, чежњи, а мисле о слободи. Њихов вез је бојно поље и маштају о тој једној нити која ће распарати тугу и изаткати једро које ће их одвести на пучину. А пучина може бити и унутар себе, и немирно море. Снага је у прихватању, никако у одустајању од себе.

Да ли постоји нека посебна поука или порука коју желите да пренесете кроз камерну оперу „Госпа од Шкрпјела”? Како је публика реаговала на ово дело?

Ниво који ми је посебно узбудљив јесте ниво Јацинтине креативности и маште. И могућност да снагом сопствене манифестације може бити и талас, да може певати песму усамљеног кита, да може бити слојевито сунце Етел Аднан, сунце које даје, а ништа не тражи Оксане Тимофејеве... Може бити и одважно цвеће Фриде Кало и камен, и стена, и острво у настајању. Публика је дисала са нама. Осетила сам захвалност, бескрајну захвалност. Осећај да ово није премијера као и свака друга, него осећај као неког олакшања. Као кад пронађете извор у пустињи..

Да ли уметност може да допринесе бољем разумевању и оснаживању женских ликова и њихових прича? Да ли постоје посебни музички или сценски елементи који служе да нагласе истрајност жене?

Дубоко верујем да је повратак баштини на савремени начин пут ка популаризацији тема које су везане за женску снагу. Стене, море, камење крију ту неиспричану димензију трајања и неуништивости. Извођачи ансамбла „Бока” који је извео оперу су позиционирани као светионици на  острву и они осветљавају и чувају све наше Јацинте. Сви у једном тренутку постану оркестар који звони и најављују грађење острва. У мору су острва живот, а кад звоно звони онда значи да на острву има живота. Моје мелодије симболично озвучавају Јацинтин вез. Вез који ће извести гоблен: загрљај за заувек. Многе су и данас међу нама Јацинте: пишу, певају, сликају, плешу, боре се и на послу, и на улици... Боре се за слободу. Ова опера је хорска песма о њиховој присутности, њиховој рањивости, крхкости, али и великој снази. Мој избор три женска гласа је концепт мог тројства: снаге, рањивости и емоција. У изведби Дубравке Дракић, мудре глумице која уме да нађе меру у изразу, Наталије Радић, нежне и крхке оперске певачице, и свиленом дечијем гласу Дорис Франовић можете видети све наше Јацинте кроз време, море, таласе.

Да ли постоји могућност да ова опера буде изведена и у другим градовима или сценама?

У плану су концерти по региону, али и инсценација која ће се десити следеће године. Наша Јацина је бесмртна.