Трамп и Путин на мировној клацкалици

Дипломатска офанзива председника Трампа и његове администрације кад је реч о постизању мира између Руске Федерације и Украјине представља огромну промену у односу на наратив и стратегију председника Бајдена и европских савезника. Сама чињеница да председник најмоћније државе на свету жели промену приступа и улаже огромне напоре да би се обезбедио мир и прекинуло убијање на нивоу 5.000–6.000 људи недељно представља „game changer” на глобалном геополитичком плану.

Од приступа већине западних земаља, који је подразумевао да је најбоље, а можда и једино решење потпуни пораз Руске Федерације, дошло се до историјског састанка Трампа и Путина на Аљасци и само после неколико дана трилатерале између Трампа, Зеленског и кључних лидера Европске уније, што је резултирало неком врстом консензуса између Америке и Европе да рат што пре мора да се заврши и да се отвори простор за свеобухватно и финално решење које заговара америчка администрација.

Иако изгледа да Трамп превише верује Путину и да његова мировна иницијатива представља немогућу мисију, мора се сагледати шира слика и шта Трамп жели да постигне кроз своје дипломатске напоре.

Шира слика подразумева да Трамп и његова администрација и даље инсистирају на томе да је Кина главни такмац и да по сваку цену жели да ослаби осовину која је током рата створена између Кине и Руске Федерације, а која је Кини донела огромне бенефите посебно у енергетском сектору, с обзиром на то да Кина набавља јефтину руску нафту и гас и на тај начин остварује компаративну економску предност на глобалном нивоу. Такође, један од разлога су и критичне сировине и минерали који су Америци витално важни како би могла да остане компетитивна на пољу нових технологија, а посебно вештачке интелигенције, ауто и одбрамбене индустрије.

Због тога ће Америка инсистирати на миру и финалном решењу примењујући Трампов већ опробани трансакциони приступ и доктрину „Снагом до мира”. Руска Федерација, с друге стране, примењује доктрину „Територија за мир”, тако да можемо да очекујемо да ће потенцијални мировни споразум готово сигурно подразумевати територијалне концесије у корист Русије, чврсте безбедносне гаранције првенствено од стране САД за Украјину, чему би се придружиле и земље Европске уније.

На самиту који је одржан на Аљасци било је говора и о енергетици и експлоатацији критичних сировина и минерала с обзиром на то да су САД потписале стратешки споразум о енергетици с Украјином, а највеће резерве критичних сировина у Украјини налазе се баш на територији који контролише Руска Федерација.

Извесно је да је председник Трамп обезбедио услове да Украјина и Русија дођу до мировног споразума, али остаје кључно питање да ли тај споразум може да се одржи и буде дугорочан.

Мировни споразуми ретко завршавају ратове, што је важно кад је реч о очекивању од мировних преговора о Украјини. Само 16 одсто међудржавних ратова од Другог светског рата завршило се мировним споразумом. Око 21 проценат завршио је одлучном војном победом једне стране, док је додатних 30 одсто завршило примирјем јер су се зараћене стране суочиле с војном пат-позицијом, али нису успеле да постигну и формално решење. Осим тога, мировни споразуми рутински пропадају. Више од трећине мировних споразума између 1975. и 2018. пропало је из различитих разлога: домаћа подршка споразуму је ослабила, једна или више страна прекршиле су услове споразума или су креатори политике променили мишљење из стратешких или других разлога.

Да би мировни споразуми окончали ратове и опстали, зараћене стране генерално морају да виде своје изгледе за војни успех као ниске; потребан је знатан спољни притисак за споразум, укључујући позитивне подстицаје, безбедносне гаранције трећих страна и казне за непоштовање споразума; а потребна је и домаћа подршка споразуму.

Мировни споразум између Руске Федерације и Украјине може да буде имплементиран и одржив искључиво уз испуњење кључних предуслова.

Прво, Украјина мора бити тешко наоружана од стране Европе – а идеално и Сједињених Држава – како би уверила Руску Федерацију да су јој изгледи за војни успех мали и како би одвратила будућу руску инвазију. Украјини су потребни капацитети противваздухопловне и ракетне обране, муниција средњег и дугог домета, напредни борбени авиони, обавештајни подаци, компоненте за дронове и други материјал који се може користити за одбијање руског напредовања ако Москва одустане од споразума.

Друго, потребне су веродостојне казне – посебно од Сједињених Држава – ако Русија одустане од споразума, а потребни су и позитивни подстицаји ако Русија одржи реч. Обе стране треба да буду потпуно свесне негативних импликација уколико не спроводе споразум и снаге америчког приступа који подразумева „Quid pro quo”. На пример, појачане санкције против руског енергетског сектора вероватно би узроковале значајну штету. Енергетске санкције могле би се комбиновати са санкцијама против других руских извозних производа, попут минерала, метала, пољопривредних производа. Уосталом, Русија се суочава с високом инфлацијом, недостатком радне снаге и ограниченим могућностима за привредни раст. Разговори о миру су важни, али је разговор јефтин. Као што историја показује, постизање трајног мировног споразума сасвим је друга ствар.

И ако се мировни споразум потпише уз покровитељство САД и председника Трампа, посебно ако споразум буде садржао и територијалне концесије, биће остављено много питања и недоумица за будућност. Стара руска пословица каже „Апетит иде уз јело”, тако да је велико питање да ли ће одређене територијалне концесије бити дугорочно довољне Русији.

Историја нас у још једном случају учи да територијалне концесије нису увек довољне за обезбеђивање трајног мира. Израел је то покушао у три наврата, 1990. Споразумом из Осла, 2000. Споразумом из Кемп Дејвида и 2008, када је слично предлагао премијер Олмерт. Ниједна концесија и уступак, шанса за економски развој, нису били довољни и убедљиви за другу страну, која је имала максималистичке захтеве што су ишли до тога да Израел не би требао ни да постоји као држава.

Председник Трамп је после Аврамових споразума, споразума између Азербејџана и Јерменије и напора који чини како би се успоставио мир у Украјини сигурно заслужио Нобелову награду за мир. Ако обезбеди дугорочни мир између Украјине и Русије свакако ће бити личност која је обележила 21. век својом мировном и прагматичном политиком која је променила цео свет.

*Председник Конгреса

српско-америчког пријатељства

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа