Онда је дошла транзиција

У многим својим записима, књигама и колумнама бавио сам се економском димензијом одумирања друштвене својине, а на тој подлози и социјализма. Кад је елан и ентузијазам широко успевао, резултата је било. После рата релативно брзо смо, седамдесетих година прошлог века, достигли ниво развијености већине европских земаља. А онда најпре стали, потом и заостали. Зашто? Једноставно друштвена својина није положила испит на неколико важних економских функција. Једна од њих, можда и пресудна, била је прикупљање слободних средстава у инвестиције и развој. Познавала је само два облика улагања у инвестиције: акумулација створена у друштвеним предузећима и кредити. Трећа димензија, прикупљање слободних средстава, емисија акција, није постојала као економски инструмент подстицања развоја. Тако смо постали хендикепирани у трци са развијеним делом света. Неконкурентни. Већина наших инвестиција била је ослоњена, дакле, на кредите, а то кошта. 
Потом су кредити оптеретили привреду, она почела да вене, нестаје. Траје то деценијама. Да бисмо сачували Југославију, морали смо је мењати, друштвену својину замењивати ефикаснијим облицима својине. То се није разумело, ту смо пали. Наступило је најпре „отрежњење” од југословенства, разградње „титоизма”, а потом је дошло до националне хомогенизације и чувених „Година расплета” Слободана Милошевића које су нас толико заплеле да их ни данас не можемо распетљати. Свако од нас може лично подвући црту, салдирати свој животни конто „добити и трошкова” деонице пута једне деценије, тих несрећних деведесетих. Дилеме нема, небројено је више губиташа од појединачних добитника у тим тешким временима. 
Затим је дошла транзиција, некако на брзину, изнуђена, анархична. Она се свела у претакање „ничег ни у шта” (проф. др Ј. Комшић, „Суноврат”) кад се из суве дреновине ништа исцедити није могло. Смањивана је вредност друштвених предузећа и продавана у бесцење. Само су се архитекте „наше” транзиције обогатиле, сви остали заједно са остацима друштвене својине поотпадали са својих дојучерашњих радних места. Технолошки вишкови, бирои, стечајеви, раслојавања уз ненормална богаћења појединаца. Такорећи преко ноћи друштвена својина постала је жртва десно оријентисане друштвене мапе Србије. Нагла се наша земља толико да је и из ње све исцурило на влаховићевско-динкићевски начин. Платили смо велику цену, толику да су нам први пут у историји ових простора номинално смањене плате и пензије 2014. Шок. Плате и пензије се реално смањују у трци са инфлацијом, али никада номинално, као тада. 
Прошао сам у свом животу све ове наше фазе. Прва фаза, био сам занесен социјализмом и брзим напретком Југославије, пресвлачењем дубоко сиромашне аграрне земље пре Другог светског рата у индустријску земљу, седамдесетих година прошлог века, налик средњој Европи. Радио у привреди, посматрао реалне учинке у производњи. Радило се на норму, у фабрици обуће у Руми, у „Митросу”, мом првом радном месту. Веровао сам у моћ система. Било је резултата. У оно моје социјалистичко време за директоре предузећа бирани су најспособнији кадрови тог доба. Факултетски образовани, по карактеру и лику морални, по много чему изнад просека. Као „социјалистички менаџери” имали су и највеће плате. С тим високим платама у њиховим новчаницима скупљао се „вишак вредности”, стечен из расподела у предузећима. Сад настаје питање, где тај вишак новца пласирати. Извучена супстанца из друштвене својине, нажалост, најчешће нерационално трошена у градњу викендица. Ницале су викендице широм Југославије баш тих седамдесетих година прошлог века. Ломила се кичма систему, а да тога нисмо били свесни. 
Поред тога, додељивани су бесплатни друштвени станови и тринаеста плата самоуправљача. 
Уместо да је вишак личних средстава враћан у привреду и хартије од вредности, у акције, он је из ње извлачен, трошен у непродуктивне сврхе, да би се све исушеније очерупаној друштвеној својини давала нова инфузија путем кредита и задужења. Прескупо. Тако је гушена и дављена друштвена својина. Замислимо наше предузеће које у пасиви (изворима средстава) има велику ставку кредита, а исто такво предузеће на Западу у својој пасиви има хартије од вредности, акције, дакле, средства без камата и трошкова, без дуга. Ми смо финансирали машине из кредита, они из слободно прикупљених средстава, очекујући да тако „подмазане” јефтино набављене машине одбаце већи принос (профит) убудуће, па да из њега исплате дивиденде онима који су у то све уложили свој лични „вишак вредности”. Потом дошло је отрежњење – криза. Посматрао сам и ту другу фазу нашег развоја – транзицију, у њој тражио скривено невидљиве унутрашње клице растакања сада више не само економије већ и друштва у целини. 
Нажалост, споро се опорављамо. Ми и даље немамо развијено тржиште хартија од вредности, акција. Наша конфигурација је сувише рапава. Лако и преко ноћи стичу се огромна богатства, добрим делом корупцијом, па ко ће онда улагати своја слободна новчана средства у такву структуру, наслеђено загађену? Како улагати у нешто ново када то сутра могу са тржишта да одувају они који су корупцијом дошли до својих „првих милион долара”? Последица тога је да се код нас данас „вишак вредности” улаже претежно у стамбене некретнине, више не у викендице, већ у станове. Власници станова очекују закупнину, ренту, или капитализацију. Закупнина „капље” сваког месеца, а капитализација је разлика између уложеног у станове и нове вредности стечене при њиховој продаји. Капитализација се не види, али делује, подиже вредност некретнина више од било које камате или дивиденде. 
О трећој фази, о овоме данас, писаћу други пут. Све три фазе, скоро као три различите епохе, прошао сам у једном животу. Емоције умакао у раствор друштвених процеса. Поменућу тек толико да смо данас с адресом у Европи, али ми не станујемо у њој. Са ЕУ играмо се скривалица, ми са њом, она с нама. Игра позајмљених илузија.

*Публициста, бивши члан савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа