Onda je došla tranzicija

U mnogim svojim zapisima, knjigama i kolumnama bavio sam se ekonomskom dimenzijom odumiranja društvene svojine, a na toj podlozi i socijalizma. Kad je elan i entuzijazam široko uspevao, rezultata je bilo. Posle rata relativno brzo smo, sedamdesetih godina prošlog veka, dostigli nivo razvijenosti većine evropskih zemalja. A onda najpre stali, potom i zaostali. Zašto? Jednostavno društvena svojina nije položila ispit na nekoliko važnih ekonomskih funkcija. Jedna od njih, možda i presudna, bila je prikupljanje slobodnih sredstava u investicije i razvoj. Poznavala je samo dva oblika ulaganja u investicije: akumulacija stvorena u društvenim preduzećima i krediti. Treća dimenzija, prikupljanje slobodnih sredstava, emisija akcija, nije postojala kao ekonomski instrument podsticanja razvoja. Tako smo postali hendikepirani u trci sa razvijenim delom sveta. Nekonkurentni. Većina naših investicija bila je oslonjena, dakle, na kredite, a to košta. 
Potom su krediti opteretili privredu, ona počela da vene, nestaje. Traje to decenijama. Da bismo sačuvali Jugoslaviju, morali smo je menjati, društvenu svojinu zamenjivati efikasnijim oblicima svojine. To se nije razumelo, tu smo pali. Nastupilo je najpre „otrežnjenje” od jugoslovenstva, razgradnje „titoizma”, a potom je došlo do nacionalne homogenizacije i čuvenih „Godina raspleta” Slobodana Miloševića koje su nas toliko zaplele da ih ni danas ne možemo raspetljati. Svako od nas može lično podvući crtu, saldirati svoj životni konto „dobiti i troškova” deonice puta jedne decenije, tih nesrećnih devedesetih. Dileme nema, nebrojeno je više gubitaša od pojedinačnih dobitnika u tim teškim vremenima. 
Zatim je došla tranzicija, nekako na brzinu, iznuđena, anarhična. Ona se svela u pretakanje „ničeg ni u šta” (prof. dr J. Komšić, „Sunovrat”) kad se iz suve drenovine ništa iscediti nije moglo. Smanjivana je vrednost društvenih preduzeća i prodavana u bescenje. Samo su se arhitekte „naše” tranzicije obogatile, svi ostali zajedno sa ostacima društvene svojine pootpadali sa svojih dojučerašnjih radnih mesta. Tehnološki viškovi, biroi, stečajevi, raslojavanja uz nenormalna bogaćenja pojedinaca. Takoreći preko noći društvena svojina postala je žrtva desno orijentisane društvene mape Srbije. Nagla se naša zemlja toliko da je i iz nje sve iscurilo na vlahovićevsko-dinkićevski način. Platili smo veliku cenu, toliku da su nam prvi put u istoriji ovih prostora nominalno smanjene plate i penzije 2014. Šok. Plate i penzije se realno smanjuju u trci sa inflacijom, ali nikada nominalno, kao tada. 
Prošao sam u svom životu sve ove naše faze. Prva faza, bio sam zanesen socijalizmom i brzim napretkom Jugoslavije, presvlačenjem duboko siromašne agrarne zemlje pre Drugog svetskog rata u industrijsku zemlju, sedamdesetih godina prošlog veka, nalik srednjoj Evropi. Radio u privredi, posmatrao realne učinke u proizvodnji. Radilo se na normu, u fabrici obuće u Rumi, u „Mitrosu”, mom prvom radnom mestu. Verovao sam u moć sistema. Bilo je rezultata. U ono moje socijalističko vreme za direktore preduzeća birani su najsposobniji kadrovi tog doba. Fakultetski obrazovani, po karakteru i liku moralni, po mnogo čemu iznad proseka. Kao „socijalistički menadžeri” imali su i najveće plate. S tim visokim platama u njihovim novčanicima skupljao se „višak vrednosti”, stečen iz raspodela u preduzećima. Sad nastaje pitanje, gde taj višak novca plasirati. Izvučena supstanca iz društvene svojine, nažalost, najčešće neracionalno trošena u gradnju vikendica. Nicale su vikendice širom Jugoslavije baš tih sedamdesetih godina prošlog veka. Lomila se kičma sistemu, a da toga nismo bili svesni. 
Pored toga, dodeljivani su besplatni društveni stanovi i trinaesta plata samoupravljača. 
Umesto da je višak ličnih sredstava vraćan u privredu i hartije od vrednosti, u akcije, on je iz nje izvlačen, trošen u neproduktivne svrhe, da bi se sve isušenije očerupanoj društvenoj svojini davala nova infuzija putem kredita i zaduženja. Preskupo. Tako je gušena i davljena društvena svojina. Zamislimo naše preduzeće koje u pasivi (izvorima sredstava) ima veliku stavku kredita, a isto takvo preduzeće na Zapadu u svojoj pasivi ima hartije od vrednosti, akcije, dakle, sredstva bez kamata i troškova, bez duga. Mi smo finansirali mašine iz kredita, oni iz slobodno prikupljenih sredstava, očekujući da tako „podmazane” jeftino nabavljene mašine odbace veći prinos (profit) ubuduće, pa da iz njega isplate dividende onima koji su u to sve uložili svoj lični „višak vrednosti”. Potom došlo je otrežnjenje – kriza. Posmatrao sam i tu drugu fazu našeg razvoja – tranziciju, u njoj tražio skriveno nevidljive unutrašnje klice rastakanja sada više ne samo ekonomije već i društva u celini. 
Nažalost, sporo se oporavljamo. Mi i dalje nemamo razvijeno tržište hartija od vrednosti, akcija. Naša konfiguracija je suviše rapava. Lako i preko noći stiču se ogromna bogatstva, dobrim delom korupcijom, pa ko će onda ulagati svoja slobodna novčana sredstva u takvu strukturu, nasleđeno zagađenu? Kako ulagati u nešto novo kada to sutra mogu sa tržišta da oduvaju oni koji su korupcijom došli do svojih „prvih milion dolara”? Posledica toga je da se kod nas danas „višak vrednosti” ulaže pretežno u stambene nekretnine, više ne u vikendice, već u stanove. Vlasnici stanova očekuju zakupninu, rentu, ili kapitalizaciju. Zakupnina „kaplje” svakog meseca, a kapitalizacija je razlika između uloženog u stanove i nove vrednosti stečene pri njihovoj prodaji. Kapitalizacija se ne vidi, ali deluje, podiže vrednost nekretnina više od bilo koje kamate ili dividende. 
O trećoj fazi, o ovome danas, pisaću drugi put. Sve tri faze, skoro kao tri različite epohe, prošao sam u jednom životu. Emocije umakao u rastvor društvenih procesa. Pomenuću tek toliko da smo danas s adresom u Evropi, ali mi ne stanujemo u njoj. Sa EU igramo se skrivalica, mi sa njom, ona s nama. Igra pozajmljenih iluzija.

*Publicista, bivši član savezne vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista