Жене читају

Од дописника из Вашингтона

Можда заиста Америка нема вољу да успостави трансатлантски литерарни дијалог, како јој је приговорио један стокхолмски званичник унапред предвидевши да ниједан књижевник из новог света не може озбиљно да рачуна на Нобела из књижевности… Али у сваком кутку њеног огромног пространства, по кућним књижевним кружоцима милиони Американаца сами себи одређују лектиру, коју потом на следећем састанку прочешљају уздуж и попреко.

Рачуна се да данас у Америци активно ради пет милиона самоорганизованих приватних књижевних клубова, а предвиђа се да ће рецесија и криза подстакнути нови талас групног литерарног уздизања, као што је то уосталом било и одмах пошто су у терористичком нападу срушене њујоршке куле. Неки овај амерички феномен дружења уз дебату о претходно одређеној књизи, који се нарочито шири међу женама из још увек моћне средње класе, објашњавају потребом за проналажењем уточишта од корпоративне стварности. Други пак кажу да је пракса почела да цвета у 19. веку у шивачким халама, када су се сати шивења прекраћивали читањем и причом о прочитаним књигама. Тек, прошли су векови, многи су се обичаји потпуно искоренили, а књижевних кружока је све више.

У прилици сам да као „инсајдер” опишем рад једног књижевног клуба.

Читалачки кружок, чији сам члан, настао је прошлог лета када ми је комшиница из зграде у којој станујемо и-мејлом предложила да дођем на први састанак. Није околишила: из неколико кратких сусрета закључила је да бих ја и још пет-шест жена које до тада нисам познавала могле да водимо лепу и занимљиву књижевну дискусију. Лин, средовечна Јеврејка рођена на Менхетну, преселила се са мужем у Вашингтон ради његовог посла још пре неколико година. Демократа по убеђењу, социјални психолог по професији, она нема пуно слободног времена, креће се по граду, иде по скуповима, учествује у дискусијама. На први састанак код ње у стану све смо дошле са прочитаним „Слепилом”, португалског нобеловца Жозе Сарамага. Чај, вино или кока кола, два-три крекера и понеки слаткиш… У нашем „Интернационалном књижевном клубу” су поред три Американке и Енглескиња, која је после развода од Американца наставила да живи у САД, Аргентинка и две Иранке чији је отац у време шаха био министар образовања, бар тако се прича. У међувремену су и оне постале Американке. Једна од њих је активни члан још једног литерарног клуба, али тамо се читају искључиво Французи.

Сваки клуб има свог ајатолаха, кажу аналитичари овог покрета. То је онај члан који диктира избор и чија увек мора да буде последња. У нашем случају, наслови штива о коме се расправља изгласавају се: две Иранке свесрдно су се потрудиле да у лектиру уђу „Судије” Ели Визела, добитника Нобелове награде за мир који је преживео холокауст, Кадаре није „прошао”, али јесте најновија књига Тони Морисон...

За сада је наш интернационални кружок монолитан. Сва неслагања остају у нашем кругу и решавају се такорећи демократски. Други нису били те среће.

Кад дође до проблема на сцену ступа професионални консултант за књижевне кружоке. Једна од њих је Естер Бусхел. За чланарину од 300 долара годишње по књижевном клубу, она пристаје да посредује у размирицама око избора лектире. Теши неутешне и разочаране, налази им нове клубове. Опслужује више стотина читалачких удружења у региону Њујорка и има посла преко главе. Све је више оних који би да цео клуб ставе под свој шињел, жали се она. То доводи до масовног отпадништва, или пребега. Разочарани никад не посустају. Неки тајно организују своје поткружоке, а „диктатор” остаје сам са својом књигом. 

Литературе о правилима понашања у књижевним клубовима има напретек. Рејчел Џекобсон још је 1998. објавила „Водич за читалачке групе: све што треба да знате да бисте основали свој књижевни клуб”. Књига се данас продаје у џепном формату и доживљава додатна издања. Не би ово била Америка да се цела ствар око читања и кружока није подигла на савезни ниво. Ен Кент, председница консалтинг фирме Кент, већ трећу годину организује окупљање делегата из целе земље. На „Бук клаб експоу” организују се сусрети са писцима најчитанијих књига у самоорганизованим кружоцима. Ради лакшег сналажења, многе издавачке куће додају уз џепна издања одговоре и питања која се најчешће постављају на књижевним вечерима. Покрет расте из базе.