Спасавати предузећа

Први талас светске економске кризе у Србији осетио се само кроз поскупљење капитала и одбијање банака да одобре кредите, али он није као у САД, Француској и Великој Британији изазвао масовна отпуштања и затварања фабричких погона. Подаци синдиката говоре да је шест одсто запослених добило отказ током протекле јесени, али је изостављен податак да су откази били очекивани, јер је у многим приватизованим предузећима истекао рок од две или три године који је нове власнике обавезивао да не отпуштају технолошке вишкове.

У 2009, међутим, отпуштања ће претежно бити последица реалног утицаја светске финансијске кризе. Разлог је пад продаје и укупног промета робе и услуга од 24 одсто на подручју ЕУ прошлог новембра; 62 процента укупне куповине робе у Унији остварује се на основу подизања кредита, позајмица, из дозвољеног минуса итд. С обзиром на то да су каматне стопе за потрошачка задуживања знатно порасле и да Европљани страхују од отказа, природно је да су обуставили све неопходне куповине. Анкета коју је средином прошлог месеца спровела Унија послодаваца Србије показала је да су за прву половину 2009. српске извозне компаније уговориле за трећину мањи извоз и да ће у периоду јануар-март бити неопходно да укупну производњу умање за 30 до 50 процената – како не би запале у губитке. То је објашњење за мере пословодства Tigar-Tyersa и US Steela, али и за друге компаније које су најавиле смањење обима рада и обустављање производње. Кулминација кризе очекује се од марта 2009. До тада ће компаније некако покривати губитке колективним одморима или смањењем обима рада. Међутим, то су само привремене мере и ниједна од њих неће моћи да на дуже стазе исплаћује бруто плате са 68 одсто пореза и доприноса хиљадама радника који радом не покривају ни своје личне дохотке, а камоли све остале трошкове пословања.

Откако се криза захуктала, у медијима се стално поставља питање како ће се сачувати радна места. Економска свест код нас још се руководи брозовским погледом на стварност и ово питање је својеврсна замена теза из простог разлога што се не могу сачувати радна места ако се претходно не сачувају предузећа. Глобална економска криза је као тајфун захватила многе мултинационалне компаније које вапију за помоћ код својих влада, истичући да би њихов крах значио на стотине хиљада отпуштених радника и вероватне социјалне немире. Владе богатих земаља до сада су уложиле 5,5 билиона долара да би спасле компаније носиоце својих економија. У читавом свету преовладава свест да без спасавања угрожених предузећа не може бити ни очувања радних места. У Србији таква свест не постоји, па имамо случај да синдикати инсистирају на исплати топлог оброка и регреса,иако већина послодаваца није сигурна ни да ли ће моћи да исплати плате. Европски синдикати се лавовски боре да за истим столом са послодавцима покушају да се супротставе кризи и спасу компаније од пропадања како би одржали радна места, а домаћи синдикати изводе раднике на улицу да траже додатне бенефиције за које новца нема.

Кад би у Србији постојала једнака друштвена свест и одговорност представника власти, послодаваца и синдиката, прво оруђе за решавања кризе оваквих размера било би формирање социјалног пакта у коме би се послодавци обавезали да неће зарад голог профита отпуштати раднике, синдикати да неће штрајковати и имати нереалне захтеве, а влада да ће увести мере штедње на свим нивоима и стриктну контролу јавних предузећа која су истовремено највећи расипници и губиташи. Социјални пакт би се затим пренео и на локални ниво. Немачка jе после Другог светског рата кроз локалне социјално-економске савете открилa свету рецепт за успешан развој економије и у најтежим условима.

Преостале мере морале би првенствено да омогуће опстанак предузећа у времену кризе као услову опстанка радних места. Таква мера је укидање или бар знатно смањење пореза и доприноса на плате запосленима у компанијама директно погођеним кризом. Ово би знатно смањило трошкове послодаваца који би задржали вишак запослених и исплаћивали им нето плате. Требало би и привремено укинути плаћање ПДВ-а на увоз сировина и репроматеријала српским извозним компанијама. Ова мера је уведена у 21 земљи ЕУ да би се подстакли извозници.

Укидање авансног плаћања ПДВ-а нешто је на чему Унија послодаваца Србије већ дуго инсистира, јер је овим прописом у Закону о ПДВ-у држава натерала хиљаде предузећа да плате ПДВ на испоручену робу или обављену услугу унапред, пре него што им је новац од стране купца или клијента уплаћен. Многа предузећа су морала да подижу кредите како би уплатила авансни ПДВ држави.

Од изузетне је важности и да Влада Србије јавно препоручи компанијама погођеним кризом да пре него што се одлуче за поделу отказа покушају да скрате радно време, укину трећу, па и другу смену, а да откази буду само крајње решење у случају да смањење обима рада не помогне. Ово је начин да се избегну евентуалне злоупотребе у време кризе у оним компанијама које ће хтети да се реше вишкова запослених. Компаније треба упутити да прибегавају отказима само онда када су све друге могућности исцрпене.

Поред свега, треба знати да ништа од наведеног неће уродити плодом ако држава коначно не уведе ред у јавна предузећа. Апсурдно је да је просек плата у јавним предузећима и државној управи знатно већи него у привреди. Јавна предузећа направила су у 2007. губитак од 110,6 милијарди динара. И поред тога, просек плата у јавним предузећима је за око 41 одсто већи него у осталој привреди.

председник Уније послодаваца Србије, председавајући Социјално-економског савета Републике Србије