Spasavati preduzeća

Prvi talas svetske ekonomske krize u Srbiji osetio se samo kroz poskupljenje kapitala i odbijanje banaka da odobre kredite, ali on nije kao u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji izazvao masovna otpuštanja i zatvaranja fabričkih pogona. Podaci sindikata govore da je šest odsto zaposlenih dobilo otkaz tokom protekle jeseni, ali je izostavljen podatak da su otkazi bili očekivani, jer je u mnogim privatizovanim preduzećima istekao rok od dve ili tri godine koji je nove vlasnike obavezivao da ne otpuštaju tehnološke viškove.

U 2009, međutim, otpuštanja će pretežno biti posledica realnog uticaja svetske finansijske krize. Razlog je pad prodaje i ukupnog prometa robe i usluga od 24 odsto na području EU prošlog novembra; 62 procenta ukupne kupovine robe u Uniji ostvaruje se na osnovu podizanja kredita, pozajmica, iz dozvoljenog minusa itd. S obzirom na to da su kamatne stope za potrošačka zaduživanja znatno porasle i da Evropljani strahuju od otkaza, prirodno je da su obustavili sve neophodne kupovine. Anketa koju je sredinom prošlog meseca sprovela Unija poslodavaca Srbije pokazala je da su za prvu polovinu 2009. srpske izvozne kompanije ugovorile za trećinu manji izvoz i da će u periodu januar-mart biti neophodno da ukupnu proizvodnju umanje za 30 do 50 procenata – kako ne bi zapale u gubitke. To je objašnjenje za mere poslovodstva Tigar-Tyersa i US Steela, ali i za druge kompanije koje su najavile smanjenje obima rada i obustavljanje proizvodnje. Kulminacija krize očekuje se od marta 2009. Do tada će kompanije nekako pokrivati gubitke kolektivnim odmorima ili smanjenjem obima rada. Međutim, to su samo privremene mere i nijedna od njih neće moći da na duže staze isplaćuje bruto plate sa 68 odsto poreza i doprinosa hiljadama radnika koji radom ne pokrivaju ni svoje lične dohotke, a kamoli sve ostale troškove poslovanja.

Otkako se kriza zahuktala, u medijima se stalno postavlja pitanje kako će se sačuvati radna mesta. Ekonomska svest kod nas još se rukovodi brozovskim pogledom na stvarnost i ovo pitanje je svojevrsna zamena teza iz prostog razloga što se ne mogu sačuvati radna mesta ako se prethodno ne sačuvaju preduzeća. Globalna ekonomska kriza je kao tajfun zahvatila mnoge multinacionalne kompanije koje vapiju za pomoć kod svojih vlada, ističući da bi njihov krah značio na stotine hiljada otpuštenih radnika i verovatne socijalne nemire. Vlade bogatih zemalja do sada su uložile 5,5 biliona dolara da bi spasle kompanije nosioce svojih ekonomija. U čitavom svetu preovladava svest da bez spasavanja ugroženih preduzeća ne može biti ni očuvanja radnih mesta. U Srbiji takva svest ne postoji, pa imamo slučaj da sindikati insistiraju na isplati toplog obroka i regresa,iako većina poslodavaca nije sigurna ni da li će moći da isplati plate. Evropski sindikati se lavovski bore da za istim stolom sa poslodavcima pokušaju da se suprotstave krizi i spasu kompanije od propadanja kako bi održali radna mesta, a domaći sindikati izvode radnike na ulicu da traže dodatne beneficije za koje novca nema.

Kad bi u Srbiji postojala jednaka društvena svest i odgovornost predstavnika vlasti, poslodavaca i sindikata, prvo oruđe za rešavanja krize ovakvih razmera bilo bi formiranje socijalnog pakta u kome bi se poslodavci obavezali da neće zarad golog profita otpuštati radnike, sindikati da neće štrajkovati i imati nerealne zahteve, a vlada da će uvesti mere štednje na svim nivoima i striktnu kontrolu javnih preduzeća koja su istovremeno najveći rasipnici i gubitaši. Socijalni pakt bi se zatim preneo i na lokalni nivo. Nemačka je posle Drugog svetskog rata kroz lokalne socijalno-ekonomske savete otkrila svetu recept za uspešan razvoj ekonomije i u najtežim uslovima.

Preostale mere morale bi prvenstveno da omoguće opstanak preduzeća u vremenu krize kao uslovu opstanka radnih mesta. Takva mera je ukidanje ili bar znatno smanjenje poreza i doprinosa na plate zaposlenima u kompanijama direktno pogođenim krizom. Ovo bi znatno smanjilo troškove poslodavaca koji bi zadržali višak zaposlenih i isplaćivali im neto plate. Trebalo bi i privremeno ukinuti plaćanje PDV-a na uvoz sirovina i repromaterijala srpskim izvoznim kompanijama. Ova mera je uvedena u 21 zemlji EU da bi se podstakli izvoznici.

Ukidanje avansnog plaćanja PDV-a nešto je na čemu Unija poslodavaca Srbije već dugo insistira, jer je ovim propisom u Zakonu o PDV-u država naterala hiljade preduzeća da plate PDV na isporučenu robu ili obavljenu uslugu unapred, pre nego što im je novac od strane kupca ili klijenta uplaćen. Mnoga preduzeća su morala da podižu kredite kako bi uplatila avansni PDV državi.

Od izuzetne je važnosti i da Vlada Srbije javno preporuči kompanijama pogođenim krizom da pre nego što se odluče za podelu otkaza pokušaju da skrate radno vreme, ukinu treću, pa i drugu smenu, a da otkazi budu samo krajnje rešenje u slučaju da smanjenje obima rada ne pomogne. Ovo je način da se izbegnu eventualne zloupotrebe u vreme krize u onim kompanijama koje će hteti da se reše viškova zaposlenih. Kompanije treba uputiti da pribegavaju otkazima samo onda kada su sve druge mogućnosti iscrpene.

Pored svega, treba znati da ništa od navedenog neće uroditi plodom ako država konačno ne uvede red u javna preduzeća. Apsurdno je da je prosek plata u javnim preduzećima i državnoj upravi znatno veći nego u privredi. Javna preduzeća napravila su u 2007. gubitak od 110,6 milijardi dinara. I pored toga, prosek plata u javnim preduzećima je za oko 41 odsto veći nego u ostaloj privredi.

predsednik Unije poslodavaca Srbije, predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije