Неутољива жудња за идеалом

Драма „Госпа од мора” припада групи последњих Ибзенових дела (1888), када се писац вратио темама третираним на почетку његовог стваралаштва – потребе за слободом, несаломиве чежње, идеализма, романтичног одбацивања друштвених конвенција. Представа редитеља Стевана Бодроже маштовито је и поетски снажно читање Ибзеновог провокативног драмског света којим је писац хтео да испреврће друштво које је презирао.

Главни ликови су остварени у оквирима поетског реализма. Александар Ђурица игра доктора Вангела, правог заробљеника љубави, несигурног и девастираног због постојаног обожавања своје друге супруге Елиде, односно страха да је не изгуби. Елида (Данијела Угреновић) је његов антипод, необуздано романтична, отелотворење жудње за слободом, ризиком, страшћу која се граничи са лудилом. Ивана Николић и Марина Воденичар играју Вангелове кћерке из првог брака, Болет и Хилде. Прва је уздржанија, строжа, довољно зрела да осећа убитачан страх од самоће, док је друга инфантилнија, несташнија, пуна живота. Бојан Лазаров игра Балестеда који се неспутано бори за своју материјалну егзистенцију, а Игор Боројевић ствара лик нешто старијег Арнхолма, директора школе, врло прагматичног и јасно усмереног на испуњавање својих жеља.

Изузетак од ове преовлађујуће реалистичке игре је наступ Бојана Димитријевића који обликује лик Лингстранда круће и театралније, у појединим тренуцима чак иронично разобличава смисао текста. То дискретно карикирање је оправдано јер тачно наговештава трагикомичност, присутну у Ибзеновој драматургији. Иманентни релативизам у Ибзеновом доминантно трагичном погледу на свет подразумева и увођење гротеске и трагикомедије, које, дакле, онемогућавају чисту трагичност. Лик Странца (Небојша Дугалић) уверљиво је остварен у једном симболистичком кључу; он је продоран и убедљив, иако неописиво далек, чиме се сугестивно истиче густа симболика тог лика, изузетно важна у пуном разумевању сложености Ибзеновог устројства света.

Сцена је подељена на неколико места дешавања, стилизовано назначених, који имају и симболичку функцију. Сличан је случај са осветљењем, које се мења са променама локација радње, као и емотивних стања ликова. На сцени преовлађују светле боје, што јој даје елеганцију, али и подвлачи метафорику, као и универзалност радње (сценограф Стеван Бодрожа, костимограф Ивана Васић). Музика има више функција - у појединим сценама узбудљиво истиче осећања ликова, у другим одређује темпо игре, а у трећим наглашава напету енигматичност радње, ефектно остварујући Ибзенове специфичне тежње ка тајнама и неспоразумима (композитор Ведран Вучић). Овом богатом корпусу сценске поетичности доприноси и емитовање видео снимака нежног разбијања морских таласа, на платна која висе изнад публике (видео рад Лазар Бодрожа). Они су лајтмотив који лирски подсећа на Елидину несавладиву потребу за слободом, егзотиком, растакањем калупа свакодневнице.

Представу „Госпа од мора” дефинише опојна редитељска поетика, незадрживо јака поплава сценских инвентивности, које су толико упечатљиве и лирски снажне да прикривају и занемарују спорадичне глумачке слабости. Стеван Бодрожа је успео да бујно оживи Ибзеново осећање трагичне неразрешивости конфликата у човеку, између његових неутешних чежњи за екстазама дивље љубави и ограничења која га спутавају. Но, та немогућност остваривања идеала, иако трагична, извор је и сталног, грчевитог трагања, без којег би се живот вероватно угасио.