Да ли пада још једна француска влада

Француска се налази на ивици презадужености, упозорио је ових дана премијер те земље Франсоа Бајру. Да би почео да смањује дуг који износи 114 одсто БДП-а, предложио је да се буџет за 2026. годину среже за 44 милијарде евра. Али његова мањинска влада суочава се с тврдоглавом опозицијом, подстакнутом популистима с леве и десне стране, која одбија да размотри те мере. У покушају да пробије блокаду, Бајру је након говора о економској ситуацији изазвао политички земљотрес, траживши од парламента да гласа о поверењу влади 8. септембра.

Ако буде поражен, што се сада чини највероватнијим исходом, јер је опозиција већ поручила да ће са задовољством искористити прилику да му скрати мандат, Француска ће изгубити трећег шефа владе за само нешто више од годину дана.

Иако председник Емануел Макрон јавно и даље позива посланике да подрже Бајруа, њему блиски људи кажу да се припрема за сценарио у којем ће Бајру изгубити на гласању. Према писању француских медија, Макрон већ консултује савезнике о наредним корацима, укључујући и могућности избора новог шефа владе, који би могао да обезбеди усвајање буџета за 2026. без даљих политичких потреса. У политичким кулоарима као наследници Бајруа све чешће се помињу имена министра одбране Себастијана Лекорнуа и министра правде Жералда Дарманана, пренео је бриселски „Политико”. Али, тешко да било која од Макронових опција може да задовољи фрагментисану опозицију.

Председник може за новог премијера именовати неког политичара десног центра као што су то били и претходних четворо из редова његовог Препорода, Републиканаца и Демократског покрета (Модем), како би покушао да задржи досадашњи курс. Или може променити смер и поставити умерено левичарског политичара, рецимо из Социјалистичке партије, уз ризик да ће то значити поништавање дела његових реформи. Ипак, ни у једном од тих сценарија нова влада не би имала парламентарну већину, па би Макрон могао покушати да разбије блокаду поновним расписивањем избора. Тренутно опозиционе партије држе 330 од укупно 577 места у скупштини, и већ су поручиле да неће подржати Бајруа. Након што је премијер у среду понудио да се следеће недеље састане са лидерима странака како би заједно преговарали о плану смањења буџетског дефицита, његов предлог је већ сутрадан одбачен, са поруком да је „прекасно” за постизање договора.

Ерван Баланан, посланик из Бајруове центристичке странке Модем, рекао је да би рушење владе гурнуло земљу у још дубљу кризу. „Ако се то деси, наћи ћемо се у истој ситуацији у којој смо били прошлог јула”, рекао је он.

Слично томе и шеф Јелисејске палате, чији други и последњи мандат истиче средином 2027. године, такође покушава да пребаци кривицу на опозицију, посебно истичући две крајности политичког спектра: Марин ле Пен (Национално окупљање) и Жан-Лик Меланшона (Непокорена Француска), који позивају Макрона да поднесе оставку ако влада падне 8. септембра.

„На политичким партијама је да покажу одговорност тако што ће пронаћи путеве компромиса и стабилности, као што је пракса широм Европе. Ако се одлуче за неред, сносиће огромну одговорност у овом осетљивом геополитичком тренутку”, рекао је Макрон за француске медије у уторак.

Међутим, криза је у великој мери плод председникових потеза. Откако је прошле године расписао и изгубио ванредне парламентарне изборе, његова центристичко-десна коалиција остала је без већине у скупштини. Макронов први избор за премијера, конзервативни политичар и бивши главни преговарач Европске уније за Брегзит, Мишел Барније, задржао се на функцији свега три месеца пре него што је срушен због непопуларног буџета за 2025. годину. Бајру је успео да прогура благо ублажен буџет у фебруару зато што је убедио социјалисте да се уздрже од гласања, али су они већ поручили да неће поновити ту услугу у вези са новим предлогом који предвиђа 44 милијарде евра уштеда и повећања пореза у буџету за наредну годину.

Анкета агенције Елабе, објављена пре неколико дана, показала је да 67 одсто грађана жели Макронову оставку, док 72 одсто не жели да Бајру остане на месту премијера. Међутим, предстојећа изборна борба за наследника Макрона 2027. године додатно компликује именовање новог премијера, јер политичари све мање желе да буду виђени као помагачи непопуларном председнику чији се мандат ближи крају и саучесници у мерама штедње, које су омражене код бирача.