Све мање радно способних руку

Зашто се помера граница одласка у пензију? Најкраћи одговор на ово питање је – зато што живимо дуже и зато што нас је све мање. Када је Бизмарк увео први пензиони систем, просечан животни век био је испод 50 година – пензију је тада доживљавало тек неколико одабраних. Данас живимо и по 80 или више година, а то значи да пензиони систем мора да издржава људе 20 или 30 година након што престану да раде.

Тренд продуженог очекиваног трајања живота у комбинацији са ниским стопама фертилитета, довео је до промене демографске слике Европе и света. Старосна структура становништва једне типичне земље у свом историјском развоју има изглед пирамиде, са малим бројем старих на врху и огромном базом сачињеном од млађе популације. Оваква пирамида је у Европи променила изглед, па сада подсећа више на стуб, док у неким транзиционим земљама чак све више почиње да личи на обрнуту пирамиду, са великим бројем старих особа у односу на релативно мали број радно способног становништва.

Без сумње, старење становништва је тренд који је обележио нашу епоху. Поређењем података од пре неколико деценија и данас могу се запазити фасцинантне чињенице: медијална старост у свету је са 23,6 година у 1950. достигла 31,7 у 2023, а до 2050. достићи ће 36,2 године. У ЕУ медијална старост тренутно износи 44,7 година, а за 2050. је пројектован њен раст на 47 година, чиме се овај континент квалификује као „најстарији”. Очекивано трајање живота такође расте – са 54 године, колико је износило у 1950. години, достигло је 73,3 године у 2024, а у 2050. ће износити чак 77 година. На пример, у Кини је очекивано трајање живота у 1950. години износило 40 година, а до 2050. ће бити дуплирано, тј. износиће 80.

Као и у готово свим европским земљама, у Србији се у последњих неколико деценија одвија процес демографске транзиције, уз наглашен негативни природни прираштај, појачану емиграцију и убрзано старење становништва. Према резултатима пројекција Републичког завода за статистику, у Србији ће очекивано трајање живота у 2052. порасти на 84 године за жене и 79 година за мушкарце (после очекиваних 78 и 73 у 2022. години).

Истовремено, старење и депопулација ће довести до промене старосно-полне структуре становништва и до промена у кретању контингента радне снаге. Треба очекивати убрзано смањење расположивих ресурса радне снаге, будући да ће се контингент радно способног становништва смањити са 4,3 милиона у 2022. на 3 милиона у 2052. години.

Дакле, у ситуацији у којој имамо мање деце, мање запослених лица, а све више пензионера, једини начин да систем остане жив и свима од користи јесте да се повећа старосна граница одласка у пензију. Полако, временом, дилема престаје да буде питање да ли ће границе бити померене, већ како ће то бити фер, транспарентно и одрживо.

Која је економска цена старења?

Наведене бројке нису само пуки статистички показатељи. Када се ставе у економски контекст, оне осликавају стварност која није ни лепа, ни лака, ни оптимистична. Економске последице старења и смањења становништва огледају се у три најбитнија сегмента – кроз смањење контингента радне снаге (која је један од инпута производње), пад продуктивности и раст фискалних издатака. Најпре долази до пада БДП-а (као последица мањег броја становништва и радне снаге), затим до пада реалног дохотка и богатства, смањења приватне штедње (због растућег контингента старијег становништва, које по дефиницији мање штеди) и националне штедње (јер је у популацији присутно више неактивних него активних лица) и пада инвестиција (због физичког мањка радне снаге и пада продуктивности). Ниска понуда радне снаге могла би довести до раста њене цене у односу на капитал (што се већ дешава у појединим занимањима), због чега би у производном процесу дошло до пораста утрошка капитала у односу на рад или преоријентације на послове који су „јефтини”.

Даље, будући да се становништво смањује, опада и агрегатна тражња за увозом, тј. у спољнотрговинској размени се повећава учешће извоза. Ипак, раст извоза ће бити лимитиран физичким обимом радне снаге, која ће бити у опадању. Истовремено, фискални издаци убрзано расту због потреба за финансирањем пензија и појачане здравствене заштите, а са њима расте и јавни дуг. Раст јавног дуга погоршава кредитни рејтинг земље (због пројектованих нижих стопа раста, изазваних падом популације), што доводи до повећане цене задуживања и истискивања приватних инвестиција. Притисци на пензионе фондове постају све јачи и, према проценама ММФ-а, издаци за пензије и у развијеним земљама Европе и растућим економијама у просеку ће се повећавати за 0,75 одсто БДП-а годишње до 2030. године. Након тога, у развијеним економијама почеће њихово успоравање, а у растућим економијама убрзање на око 1,25 процената БДП-а годишње, због очекиваног бржег раста становништва старијег од 65 година у односу на радно способно становништво у растућим него у развијеним економијама, где се очекује благи раст популације због прилива миграната.

Инвертна пирамида врши притиске и на здравствени систем – наиме, са старењем становништва неизбежно расту и издаци за здравствену заштиту, а посебно трошкови дуготрајне неге старијих лица, који су постали најбрже растући сегмент здравствених издатака јер се велики део здравствених трошкова јавља управо у последњим годинама живота.

Због дужег животног века становништва, квалитетнијих и скупљих здравствених третмана, али и високих зарада у сектору здравства (које ће расти и у будућности, због раста тражње за овим занимањима), раст ових трошкова постаје дугорочно тешко одржив за јавне финансије. Све више земаља се суочава с дилемом – како финансирати систем који мора да пружи скупу, софистицирану негу све већем броју старијих особа, док истовремено број радно способних, који пуне буџет, опада.

У том контексту здравствени системи ће морати да се прилагоде – кроз реформе модела финансирања, јачање кућне и заједничке неге, увођење технологије и превенцију – како би одговорили на изазов старења без угрожавања фискалне одрживости.

Дакле, у ситуацији у којој имамо мање деце, мање запослених и све више пензионера једини начин да систем остане жив и свима од користи јесте да се повећа старосна граница одласка у пензију. Полако, временом, дилема престаје да буде питање да ли ће границе бити померене, већ како ће то бити фер, транспарентно и одрживо.

До пре пар деценија, одлазак у пензију је био свечани чин, данас, међутим, док се граница помера и тај тренутак одлаже, многи се питају хоће ли уопште и дочекати пензију. Нажалост, пензија више није награда за рад, већ сложена математичка рачуница која узима за варијабле следеће бројке – колико радимо, колико нас је, колико живимо и колико можемо да издржимо.