Неспутана стваралачка слобода

Издавачка кућа „Геопоетика” из Београда, у едицији „Свет прозе”, објавила је веома занимљиву књигу – „Откачене приче Латинске Америке”. Приче су изабрали и превели са шпанског и португалског Љиљана Поповић-Анђић и Бранко Анђић. Приређивачи су бирали необичне, ексцентричне, помало уврнуте приче.

– Истина је да смо бирали егзотичне, уврнуте приче, сасвим различите од оних на које су читаоци навикли и које очекују од познатих латиноамеричких аутора. То је делом зато што смо желели не само да забавимо читаоце, него и да покажемо да је данас врло тешко рећи шта је то „главна” струја ове динамичне прозе. Стил немања (једног) стила и даље је заштитни знак овдашње културе, као што је то био пре више од пола века за архитектуру Хаване кад је о њој писао Алехо Карпентјер. Просто речено, данас нико ко пише у Латинској Америци нема комплекс од својих и туђих „светих крава”, није условљен оним што су писали Гарсија Маркес, Варгас Љоса, Кортасар, Борхес, Фуентес, Доносо.

Као што се од доброг српског филма у иностранству углавном очекује да буде о Циганима и ситним преварантима, о насиљу на мизансцену блата, тараба и рођачке крви, тако у свету и даље постоји неко предубеђење да би данашњи писци Латинске Америке требало да буду неки нови или рециклирани представници магијског реализма и социјалне критике.

У изабраним причама смо показали да није тако и да је богатство тема, књижевних дискурса веома велико. Писци овог континента су се изборили за уметничку слободу у којој тренутно уживају и дишу пуним плућима, поштујући је али не избегавајући да полемишу са сопственом литерарном традицијом. За Латинску Америку је још рано да постане „дрвена пиџама”, њена књижевна стварност још није окоштала као европска и то је квалитет који свакако треба узети у обзир кад се о њој данас суди – објашњава Бранко Анђић.

У књизи су заступљени писци различитих генерација: највише је младих, али има и оних рођених на крају Првог светског рата. Питамо нашег саговорника шта их спаја?

Оно што спаја тридесет и четири писца из десет земаља управо је особина о којој смо говорили – различитост и свест о неспутаној стваралачкој слободи. Избрисан је генерацијски јаз између славних претеча, какви су били Ареола, Пињера и Монтеросо, и младих лавова и лавица попут Жуно Дијаса, Андреје Матуране, Леонарда Валенсије и Саманте Схвеблин. То је био један од главних критеријума којим смо се руководили у избору, наравно уз књижевни квалитет прича.

Овим писцима ништа није свето, ругају се свему, неке приче су на граници порнографије?

Иконокластици, каже наш саговорник, не признају никакве богове. Они који пишу „откачено” у односу на главну струју – ако је данас уопште има – не презају да карикирају каноне и све оно што се прихвата здраво за готово као неприкосновена вредност и као неприкосновена истина. Занимљиво је да су аутори који понекад иду до крајности данас веома позната и угледна имена, као на пример Кубанац Гутјерес или Колумбијац Медина Рејес, да ни не помињемо једног од највећих живих писаца Бразила, Рубема Фонсеку. „Прљави реализам” Гутјереса, на пример, тек је једна од књижевних струја које у Латинској Америци попримају специфичан лик, мада су њега одавно маркетиншки називали кубанским Буковским и карипским Хенријем Милером. По споју жестоког еротског дискурса и подлоге социјалне критике, он је ипак ближи Буковском. Карикирање stand-up комедије у причи Медине Рејеса такође је крајње оригинално.

Има и врло кратких прича, неке су од само једне реченице?

Најчувенија од свих одабраних прича, наглашава Анђић, припада Аугусту Монтеросу и има само један ред: „Кад се пробудио, диносаур је још увек био тамо”. Незванични латиноамерички шампион духовитости, Монтеросо је најбољи пример колико је добро схваћена епоха формалног и дискурсивног експериментисања у Латинској Америци.

Анђић тврди да су латиноамерички писци знатно маштовитији од европских.

Јесу, каже, маштовитији су од Европљана из више разлога. Пре свега, не заборавимо да је реч о огромном континенту али релативно кратке, па стога бурне историје. Историја се још није слегла овде, као што је то случај у Европи где се живи са неким осећањем да је све већ речено, иако никад није тако. Латинска Америка још није стигла да постане духовно учмала, њена култура је још у превирању, није окоштала. Има још много тога да се каже и измисли.