Да ли је Русија рајски врт или буре барута

Пјотр Авен и Захар Прилепин – један руски милијардер и један радо читан писац (добитник овогодишњег признања „најчитанијег”) – дохватили су се однедавно у коштац, полемишући о Русији: да ли је Русија врт по којем треба само закопати, поштено се ознојити и бити достојно награђен, или је пак буре социјалног барута”, у опасности да му се принесе варница? Авен је оптужио Прилепина да је социјални демагог, који тиме што пише покушава да принесе ту „варницу”. Приписао му је да настоји да опонаша пролетерског писца Максима Горког („Мати”), али у бесмислено великом раскораку с временом, у неупоредиво другачијим друштвеним условима.

Полемички ринг су странице луксузно штампаног „Руског пионира”, милијардеровог магазина за „елиту”, и времешног али обновљеног „Агањка” (70.000 тиража), с пишчевим одговорима. Но, и Интернет, с више него активном публиком, жељном да и међусобно размени по коју ћушку.

Ко је шта добио

Ко су ова два витеза и откуд им на памети баш таква тема? Чини се, у томе би могао имати некакву улогу животни узраст полемичара. Педесетпетогодишњи Пјотр Олегович је старији, па су тако временске двери „руских деведесетих”, кроз које су јунаци приче прошли у својој различитој старости, усмериле двојицу људи ка сасвим различитим правцима, одређујући да се не могу узајамно лако срести, а још мање добро разумети.

Крајем осамдесетих, стигавши са универзитета право пред карусел са богатим наградама, Московљанин Авен се напросто винуо увисине... Горбачовљев совјетски тренутак тражио је, чини се, од „сналажљивих” да само пруже руке. И Авен их је пружио: Институт за системске студије (1989), Министарство спољних послова (1991), министар у влади (1992) – Алфа банка 1994.

Двадесет година млађи Захар (рођено, Јевгениј Прилепин, 33) нити је у тим околностима био на правом месту (пореклом је из околине Њижњег Новгорода) нити је руски тренутак више био тај, „берићетни”. Када је Прилепин пружио руке, у његове шаке двадесетогодишњака гурнута је пушка, да с њом пође у Чеченију. Допало га је да брани ту, Авену и неколицини других благонаклону и дарежљиву отаџбину.

Из деведесетих, Авен је изашао са банком, петролејем, највећом колекцијом слика и скулптура на свету и имањем и дворцем у Сарију, у Енглеској. Изграђен је на четири хектара земље, уз стручне савете архитеката пре тога ангажованих за принца Чарлса. Подсећа на прилагођену реплику Виле Ротонде, близу Виченце („Санди тајмс”). Прилепин је, пак,након „три године Чеченије” пошао да тражи посао, нешто чиме би издржавао породицу са троје деце.

Био је „физикалац”, телохранитељ,„ криминални” репортер..., а када су речи покуљале и почеле да се претачу у мноштво нових страница постаје и – писац. Сада већ тражени писац.

Иди, посади дрво

Чиме то један писац може иритирати Авена, једногмеђу тридесет најбогатијих света („Форбс”), који „има све”? Енглеске новине су писале да је Авен уложио милион и по фунти само у безбедносне уређаје своје британске резиденције, као и да, осим што је удобна и луксузна, има и просторију која је осигурана од напада бомбама. Значи, смртан човек се може плашити макар и унутар тог споља блештавог „свега”. Можда се нечега боји и Авен.

У полемици је поменут Саша Тишин, један од Прилепинових фиктивних јунака – „разочарани, млади Рус из провинције, који приступа радикалној партији (’лимоноваца’, П.П.), надајући се да ће силом променити политички систем, и предводи напад на седиште локалне администрације”. Тишин учествује у насилним демонстрацијама. Туче се са полицијом. Снује о атентату. Издржава бруталну тортуру агената безбедности. Читајући пасусе тобожњих револуционарних уверења тог Тишина, Авену је дошло да „посегне за пиштољем”, признао је.

„Због чега би неко, уместо да шири ред, садећи дрво, зидајући кућу, перући чарапе или читајући деци бајке – имао потребу да се ангажује у нераду и да онда, после подоброг пића, дохвати полугу и разбија све пред собом?”

Прилепин је одговорио. Ошишан, одевен у чизме и полувојнички као „лимоновци”,казао је – он није нерадник. Напротив, ради и много и напорно. Продаје и по 100.000 примерака књига.Очински подиже своју децу.Уредно плаћа порез, а ипак – „незна шта још може више од тога да учини какоби купио стан, већи од тога који нам је неодговарајући” (двособног). „Преда мном вреба авет сиромаштва, није одмакла толико далеко да не могу осетити њен болесни смрад”, исповедио се.

Писац каже – противи се „социјалном дарвинизму” који је поделио Русију. Двадесет  милиона Руса живи испод линије сиромаштва, упркос нафтном богатству.

Јавност и критика су подељени. Нису сви сигурни да знају, које пасусе изговара активиста „лимоноваца”, а којим редовима проговара литерата. Ипак, свима је јасно да неко ко није имао Авенову шансу иступа с неким њему важним питањима. И, судећи по продатом тиражу, није у томе усамљен.