А Уефа оценила да је то нереално

На данашњи дан пре 70 година одиграна је прва утакмица у фудбалском Европском купу, који је прерастао у Куп шампиона, а он у Лигу шампиона. То такмичење је одавно знамење и златни рудник Уефе, али на почетку није било тако.

После састанка Уефе у Бечу на страницама „Политике” је 8. марта 1955. објављен разговор с нашим представником на том скупу Ратком Плеићем, претседником Међународне комисије ФСЈ, који је на питање новинара Радета Станојевића „шта је било с предлогом „Екипа”, који намерава да оствари такмичење шеснаест европских клубова”, одговорио:

– Унија европских фудбалских федерација сматра да је акција „Екипа” чисто приватна ствар те и других редакција у коју Унија не може да се меша. Али сам предлог „Екипа” толико је нереалан, да није изазвао разговоре чак ни у кулоарима.

Париски спортски лист није био тиме поколебан и непун месец после тога, 2. априла, окупио је заинтересоване клубове. О том догађају домаћу јавност је одмах обавестио наш лист:

„У Паризу је на састанку претставника шеснаест футбалских клубова, основан међуклупски европски куп. У овом такмичењу учествоваће  и југословенска футбалска екипа „Партизан” из Београда.”

Главну реч око пропозиција такмичења водили су председник Реала (тај клуб је са још шест националних савеза био оснивач Фифе 1904) Сантијаго Бернабеу и чувени мађарски тренер Густав Шебеш. Играло се код куће и у гостима (изузев финала), а била је предвиђена и „мајсторица” на неутралном терену.

„Политика” је 4. априла пренела да ће прво коло да се одигра између 1. августа и 31. октобра. Вољом судбине част да испишу прву страницу у историји Купа европских шампиона, како се такмичење звало од када га је већ наредне године преузела Уефа, припала је Спортингу и Партизану, који су се састали 4. септембра 1955. на стадиону Насионал у Лисабону. Судио је Француз Едуар Арзик. Он је и први судија, који је искључио играча у том такмичењу – у 50. минуту је избацио из игре Галаза. Први стрелац био је Мартинс у 14. минуту (пре тога је Бобек пропустио прилику да уђе у историју). Приликом првог гола повређен је Зебец, па је наш тим од тог тренутка играо практично с десеторицом, пошто тада није било замена). Изједначио је Милутиновић у 45, а у 50. је довео Партизан у вођство (први фудбалер, који је дао више од једног гола на утакмици у Купу шампиона). Петнаест минута касније Ким је био стрелац, онда је Бобек у 73. вратио предност Партизану, а коначан резултат је поставио онај, који и започео серију голова – Мартинс у 78.

„Квалитет фудбала није био идеалан, због јаког ветра”, прокоментарисао је Жозе Травасос, непун месец пре тога члан репрезентације Европе, која је у Белфасту, на 75-огодишњицу ирског савеза, победила Велику Британију с 4:1 (три гола, последњи из пенал, у финишу је дао Вукас из Хајдука, а од наших је играо и Бошков из Војводине).

Партизанов капитен Бобек је, како је пренела страна штампа, тврдио да „у реваншу морамо да победимо”. И заиста, у Београду, 12. октобра, било је 5:2 за домаћина (четири гола је постигао Милутиновић, који је на крају, са осам погодака био најбољи стрелац Европског купа).

До сада ни Спортинг, ни Партизан нису посебно обележавали тај историјски 4. септембар 1955, мада је њихов сусрет означио нову епоху не само у фудбалу, него и у спорту уопште.

Зашто је играо Партизан, а није био шампион

Годинама је код нас било свакојаког тумачења зашто су баш „црвено-плави” (тадашње клупске боје Партизана) учествовали, иако су били тек пети на крају првенства 1955, а не, рецимо, првак за ту годину Хајдук из Сплита. Најпре, „Екип” је позвао екипе по неким својим мерилима. Најважније је било да ново такмичење не буде мртворођенче, па се определио за тимове, који ће, по његовој процени, да привуку пажњу. Неки су, чак, одбили учешће (Челзију, на пример, енглески фудбалски савез није дозволио под образложењем да би то пореметило одигравање националног шампионата), а играо је Сарбрикен, представник Сарске Области, тада још под француском окупацијом.

Поред тога, новонастали Европски куп је био само један од међународних клупских такмичења у то време. На пример, у Средњовропском купу, који се играо још пре Другог светског рата, такмичили су се прваци и вицешампиони, па су представници Југославије у лето 1955. у том такмичењу били Хајдук (шампион) и Војводина (вицешампион) и нису се славно провели: Сплићане је у Будимпешти Вереш лобого (МТК) савладао чак са 6:0, док су Новосађани испали од Слована из Братиславе. С обзиром да су парови одређени још у пролеће, када национални шампионати нису завршени, није ни могло да се зна ко ће бити првак тако да половина учесника Европског купа нису били тада шампиони своје државе. На крају крајева, Партизан је крајем новембра 1954. освојио Куп Југославије победивши у финалу Црвену звезду с 4:1, па је могуће да је и то узето у обзир, као и његов учинак на дотадашњим турнејама по Старом континенту.