A Uefa ocenila da je to nerealno

Na današnji dan pre 70 godina odigrana je prva utakmica u fudbalskom Evropskom kupu, koji je prerastao u Kup šampiona, a on u Ligu šampiona. To takmičenje je odavno znamenje i zlatni rudnik Uefe, ali na početku nije bilo tako.

Posle sastanka Uefe u Beču na stranicama „Politike” je 8. marta 1955. objavljen razgovor s našim predstavnikom na tom skupu Ratkom Pleićem, pretsednikom Međunarodne komisije FSJ, koji je na pitanje novinara Radeta Stanojevića „šta je bilo s predlogom „Ekipa”, koji namerava da ostvari takmičenje šesnaest evropskih klubova”, odgovorio:

– Unija evropskih fudbalskih federacija smatra da je akcija „Ekipa” čisto privatna stvar te i drugih redakcija u koju Unija ne može da se meša. Ali sam predlog „Ekipa” toliko je nerealan, da nije izazvao razgovore čak ni u kuloarima.

Pariski sportski list nije bio time pokoleban i nepun mesec posle toga, 2. aprila, okupio je zainteresovane klubove. O tom događaju domaću javnost je odmah obavestio naš list:

„U Parizu je na sastanku pretstavnika šesnaest futbalskih klubova, osnovan međuklupski evropski kup. U ovom takmičenju učestvovaće  i jugoslovenska futbalska ekipa „Partizan” iz Beograda.”

Glavnu reč oko propozicija takmičenja vodili su predsednik Reala (taj klub je sa još šest nacionalnih saveza bio osnivač Fife 1904) Santijago Bernabeu i čuveni mađarski trener Gustav Šebeš. Igralo se kod kuće i u gostima (izuzev finala), a bila je predviđena i „majstorica” na neutralnom terenu.

„Politika” je 4. aprila prenela da će prvo kolo da se odigra između 1. avgusta i 31. oktobra. Voljom sudbine čast da ispišu prvu stranicu u istoriji Kupa evropskih šampiona, kako se takmičenje zvalo od kada ga je već naredne godine preuzela Uefa, pripala je Sportingu i Partizanu, koji su se sastali 4. septembra 1955. na stadionu Nasional u Lisabonu. Sudio je Francuz Eduar Arzik. On je i prvi sudija, koji je isključio igrača u tom takmičenju – u 50. minutu je izbacio iz igre Galaza. Prvi strelac bio je Martins u 14. minutu (pre toga je Bobek propustio priliku da uđe u istoriju). Prilikom prvog gola povređen je Zebec, pa je naš tim od tog trenutka igrao praktično s desetoricom, pošto tada nije bilo zamena). Izjednačio je Milutinović u 45, a u 50. je doveo Partizan u vođstvo (prvi fudbaler, koji je dao više od jednog gola na utakmici u Kupu šampiona). Petnaest minuta kasnije Kim je bio strelac, onda je Bobek u 73. vratio prednost Partizanu, a konačan rezultat je postavio onaj, koji i započeo seriju golova – Martins u 78.

„Kvalitet fudbala nije bio idealan, zbog jakog vetra”, prokomentarisao je Žoze Travasos, nepun mesec pre toga član reprezentacije Evrope, koja je u Belfastu, na 75-ogodišnjicu irskog saveza, pobedila Veliku Britaniju s 4:1 (tri gola, poslednji iz penal, u finišu je dao Vukas iz Hajduka, a od naših je igrao i Boškov iz Vojvodine).

Partizanov kapiten Bobek je, kako je prenela strana štampa, tvrdio da „u revanšu moramo da pobedimo”. I zaista, u Beogradu, 12. oktobra, bilo je 5:2 za domaćina (četiri gola je postigao Milutinović, koji je na kraju, sa osam pogodaka bio najbolji strelac Evropskog kupa).

Do sada ni Sporting, ni Partizan nisu posebno obeležavali taj istorijski 4. septembar 1955, mada je njihov susret označio novu epohu ne samo u fudbalu, nego i u sportu uopšte.

Zašto je igrao Partizan, a nije bio šampion

Godinama je kod nas bilo svakojakog tumačenja zašto su baš „crveno-plavi” (tadašnje klupske boje Partizana) učestvovali, iako su bili tek peti na kraju prvenstva 1955, a ne, recimo, prvak za tu godinu Hajduk iz Splita. Najpre, „Ekip” je pozvao ekipe po nekim svojim merilima. Najvažnije je bilo da novo takmičenje ne bude mrtvorođenče, pa se opredelio za timove, koji će, po njegovoj proceni, da privuku pažnju. Neki su, čak, odbili učešće (Čelziju, na primer, engleski fudbalski savez nije dozvolio pod obrazloženjem da bi to poremetilo odigravanje nacionalnog šampionata), a igrao je Sarbriken, predstavnik Sarske Oblasti, tada još pod francuskom okupacijom.

Pored toga, novonastali Evropski kup je bio samo jedan od međunarodnih klupskih takmičenja u to vreme. Na primer, u Srednjovropskom kupu, koji se igrao još pre Drugog svetskog rata, takmičili su se prvaci i vicešampioni, pa su predstavnici Jugoslavije u leto 1955. u tom takmičenju bili Hajduk (šampion) i Vojvodina (vicešampion) i nisu se slavno proveli: Splićane je u Budimpešti Vereš lobogo (MTK) savladao čak sa 6:0, dok su Novosađani ispali od Slovana iz Bratislave. S obzirom da su parovi određeni još u proleće, kada nacionalni šampionati nisu završeni, nije ni moglo da se zna ko će biti prvak tako da polovina učesnika Evropskog kupa nisu bili tada šampioni svoje države. Na kraju krajeva, Partizan je krajem novembra 1954. osvojio Kup Jugoslavije pobedivši u finalu Crvenu zvezdu s 4:1, pa je moguće da je i to uzeto u obzir, kao i njegov učinak na dotadašnjim turnejama po Starom kontinentu.