Кад срце бира мајку

Ана Јовановић из Сурчина има 22 године и ради у Центру за социјални рад Нови Београд. Говори словачки језик, свира клавијатуре, игра фолклор, активиста је невладине организације "Фамилија" и на први поглед не разликује се од својих вршњака. Међутим, животна прича је оно што ову младу и свестрану девојку издваја од осталих.
Радост живота и спремност да се суочи са свим проблемима помогле су Ани да о путу из стационара у Звечанској улици 7 у који је смештена са две и по године до садашњег стана у Сурчину говори храбро и отворено. Иако има тек више од двадесет лета, из њеног животног искуства може да се учи.

Ана и млађи брат Богдан рођени су после развода родитеља, који су и у брачној заједници изродили још једног сина и ћерку. Међутим, после очеве смрти, мајка је одбачена од чланова уже породице одлучила је да Ану и Богдана смести у дом за незбринуту децу.

Без обзира на то што ће, како Ана каже, до краја живота на срцу носити ожиљак, јер је напуштена и одбачена, срећна је што је добила нову  породицу у дому Марије Минић у Бољевцима.

Зашто нас остави

– Болно сам поднела сазнање да сам дете из хранитељске породице и да сам због тога другачија. На родитељским састанцима, моја мајка хранитељка била је старија од осталих и често сам се питала зашто су друге мајке млађе и лепше – објашњава ова девојка која је поред "старе мајке" осетила љубав, подршку и разумевање.

До 18. године расла је у топлој породичној атмосфери. Марија Минић, самохрана мајка, подизала је петоро деце, троје своје, Ану и Богдана.

– Марија нас је прихватила као своје рођене. Трудила се, васпитавала нас, помагала, саветовала. Оно што је обећавала то је и испунила – истиче Јовановићева.

У пубертету, према њеним речима, било је најтеже. Скривала је емоције и питала се зашто је остављена.

– Сећам се првог сусрета са мајком која ме родила. Стајала је и јецала. Потрчала сам и бацила се у њено наручје. Плачући сам понављала: "Зашто си нас оставила?" Никада ми није одговорила. Контакти су само у почетку били учестали. Међутим, волим је. Не осуђујем је, али знам ко ће на мојој свадби заиграти и кога ћу представити као своју мајку – каже, очију пуних суза, наша саговорница истичући да је за њу Марија њена мајка.

Херој са петоро деце

У Срему, у Бољевцима живи Марија Минић. Двориште велико и чисто, испуњено мирисом дрва која одбројавају последње дане када ће их Марија претворити у ситну потпалу. Дочекује нас на улазним вратима. Ведра и насмејана. Поздрављамо се, Ану љуби. Пролазимо кроз дуги ходник украшен собним цвећем, зидова белих и подова застртих стазама са очешљаним ресама које подсећају на војничку строгоћу. У дневној соби Марија на "смедеревцу" приставља кафу и присећа се пролећа далеке 1987. године када су Ана, а затим и Богдан ушли у њену породицу.

– Била сам млада жена у пуној снази. Муж ме је оставио и остала сам сама са троје деце. Децу волим и нема ништа лепше од дома испуњеног њиховом радошћу. Кад се сетим Ане и Богдана, као да их сада гледам. Ситни, једва да су били проходали, нису знали сами да једу. Нисам се ни окренула, а они већ своји људи – сећа се Марија листајући албум породичних фотографија.

Признаје да није било лако подизати петоро деце. Обављала је неколико послова истовремено. Бавила се пољопривредом, радила у задрузи, држала стоку, али никада се, тврди, није покајала.

– Радила сам дан и ноћ. У храни и пићу није се оскудевало. У школу нису одлазили без шоље млека и коре хлеба. Одећа је увек била чиста иако смо је често крпили. Најважније нам је било да смо заједно и да су деца коју сам родила прихватили Ану и Богдана као рођене – приповеда ова домаћица.  

Не крије да је било проблема. Најтеже су живели деведесетих година када је помоћ коју је добијала за Ану и њеног брата била недовољна, а могућности да заради готово никакве. Међутим, пребродили су и ту кризу. Марију сада много брине што нема пензију, надокнада за брата и сестру је престала да стиже, тако да наша саговорница муку мучи што не може да им помаже.

– Нећу преболети што нисам добила пензијицу. Волела бих да њих двоје добије сталан посао. Ана се јесте осамосталила, Богдан је почео да ради. Ипак, нису то велика примања – истиче мајка.

На питање да ли се могу волети деца која се одгаје као рођена, Марија нема дилему.

– Да! Могу. Посебно када их прихватите као мале. Не може све једна мајка да роди, а деца нису крива што их неко остави или одбаци. За њих се треба борити – горда је Марија.

Марија Минић поносна је на петоро своје деце. Каже да су постали часни људи који знају да негују љубав и добре односе. А њој, погледа дубоког и топлог, вели, не преостаје ништа друго него да се моли Богу да јој подари здравље и унуке.

И заиста. Упркос бројним потешкоћама, Ана се није предала. Обећала је себи да ће постати "неко" и није одустала од својих циљева. Један од њих био је да се осамостали у сваком погледу.

– После средње школе, отишла сам из Бољеваца и запослила се у Центру за социјални рад, који је осим Марије Минић све време бринуо о брату и мени. Плаћам изнајмљени стан и живим свој живот. Помажем деци са истим проблемима. Брат је привржен Марији и остао је код ње – истиче Ана.

Ана Јовановић само је један од бројних примера деце која су успела у животу упркос чињеници да њихов избор није био да буду остављена. Ово је њена прича коју је казивала са осмехом на лицу, присетивши се "да родитељ није онај ко те родио, већ онај ко те одгајио".