Краљ суднице и споменик адвокатуре

Бранио је 700 оптужених за убиство, од којих је 47 дочекало ослобађајућу пресуду, а више од 50 успео је да спаси од извршења смртне казне. Вељко Губерина, незванични краљ судница у бившој Југославији и Србији, рођен је пре тачно једног века – 9. септембра 1925. године. Његови сарадници и млађе колеге желе да српско правосуђе сачува сећања и предлажу да се једна судница у београдској Палати правде зове његовим именом.

Од родног Вргинмоста на Кордуну и гимназије у Карловцу, живот му се преокренуо у једном дану 1941. године, када успева са мајком да побегне од усташа у Србију, у Јагодину, а 1956. отвара адвокатску канцеларију у Београду. Два пута је био председник Адвокатске коморе Србије.

У сам врх професије винули су га случајеви с почетка његове бранилачке каријере – убиство у возу број 116, случај Точиловац, убиство турског амбасадора у Београду, фаркаждински случај и други, који су недавно приказани у телевизијској серији „Бранилац”. Пленио је упорношћу, говорничким даром и професионализмом, а његове одбране одјекивале су у штампи широм СРФЈ. Новинари су говорили да је суднице претварао у холивудска студија.

Адвокат Бранислав Тапушковић био је тада млади приправник у Окружном суду у Београду. Имао је 24 године када је први пут видео Губерину као браниоца оптуженог за убиство.

– „Воз број 116” је предмет који је Губерину подигао као адвоката. Био сам тада судски приправник, радио у одељењу за малолетничку делинквенцију. Сведок сам његових одбрана које су га учиниле угледним и познатим адвокатом. Био ми је узор. Људи су хрлили ка његовој канцеларији. Вељко Губерина и Фила Филота допринели су да друштво почиње да уважава адвокатуру у то време, када је она сматрана непријатељском делатношћу. Тако су и мене мотивисали да постанем адвокат и останем у овом послу 60 година – каже Тапушковић, који је крајем седамдесетих постао најмлађи председник Адвокатске коморе Београда, а касније и АК Србије.

Подсећа да је Губерина био и велики борац за укидање смртне казне и да је дао огроман допринос за израду историје српске и југословенске адвокатуре. Сматра да Адвокатска комора Србије треба да поднесе предлог да једна судница у Палати правде носи име Вељка Губерине.

Адвокат Саво Штрбац, некадашњи судија у Задру, а данас председник Документационо-информационог центра „Веритас”, истиче да Губерина треба да има и улицу и споменик у Београду и судницу у Палати правде.

– Било би у томе много симболике – да се једна од судница, у којима је износио маестралне одбране, зове његовим именом. Многе случајеве описао је у својим књигама и оставио будућим генерацијама. Већ 1968. године се много слушало и причало о Вељку и његовим одбранама, а ја сам као дете са села имао две љубави – ветерину и право. Губерина је одиграо кључну улогу у мојој одлуци да упишем права у Загребу иако су људи у мом Бенковцу доводили краве да их лечим јер су мислили да сам ветеринар. Уписао сам кривичноправни смер и касније као судија, прво у Основном суду у Бенковцу а после у Окружном суду у Задру, био сам посвећен кривици – прича Саво Штрбац.

Дивећи се Губерини, кога је до тада знао само из медија, књига и прича, сањао је о томе да и сам буде бранилац, а 1990. године уписао се у Адвокатску комору. После избора у Хрватској, Титова слика у судницама је замењена Туђмановом, па су он и један број колега отишли у адвокате. Све до 1993. бранили су Србе у кривичним поступцима пред судом у Книну. Напустио је Задар током акције „Олуја” 1995. године, пола века након што је Губерина напустио Кордун бежећи од усташа.

– У току рата сам и лично упознао господина Губерину, поводом случаја једног његовог брањеника из Бенковца. Тада сам заправо сазнао да је он мој Кордунаш. Био је само пар година млађи од мог оца. Постали смо пријатељи и често смо сарађивали. Поклањао ми је томове својих књига „Сведок историје” са посветом. Била ми је изузетна част што је у „Историји српске адвокатуре” навео моје име међу адвокатима „који су својим радом и залагањем допринели угледу адвокатске професије”. Посветио је две странице мом хуманитарном раду, трагању за погинулим и несталима и процесуирању Хрвата пред међународним судовима и написао да сам заслужио да се  нађем „међу стотину најзначајнијих Срба у историји”. Мислим да је то прејако, али било ми је необично драго да је Вељко као мој узор и путоказ да одем на права написао нешто тако о мени – испричао нам Саво Штрбац.

Адвокатица Славица Граховац сада је једини активан адвокат из канцеларије Вељка Губерине. Прошле године поднела је званичан захтев да њен принципал добије улицу у Београду јер ако се за некога може рећи да је обележио своју епоху и своју професију, то је Вељко Губерина.

– Ако се за икога са ових српских простора може рећи да је сведок свога времена, то је опет Вељко Губерина. О томе говори и његова монографија у десет томова „Сведок историје”, у чијем стварању сам учествовала. Било је величанствено сарађивати са Губерином. Сви смо ми маштали о томе, а мало коме се остварило. Имала сам среће да за свог дугогодишњег сарадника одабере мене, као дипломца англистике на Филолошком факултету у Београду – каже Славица Граховац.

Упознали су се на оснивачкој скупштини Удружења за лепо понашање 1988. године. Тада је то било само познанство које се наставило до краја његовог живота.

– Најпознатији српски борац за живот свога брањеника, „краљ суднице”, велики „фајтер” југословенске и српске адвокатске, а касније и политичке сцене, човек чији се глас далеко чуо, препознао је шлиф, рад, ред и дисциплину, огромну енергију и снагу воље у младој професорки енглеског језика, која се уједно бавила и новинарством – испричала нам је Славица Граховац.

У то време сарадници Губерине били су такође касније познати адвокати Милан Вујин, Мара Пилиповић, који су преминули, и Ненад Вукасовић, који се повукао из адвокатуре.

– Били смо повезани као породица, проводили време и мимо посла, посећивали изложбе, аукције, балове, позоришта, опере. Учествовали смо у тешким хашким преговорима деведесетих. Управо у Хагу ми је Вељко предложио да завршим права јер, како је рекао, Хаг ће дуго трајати, а ја сам већ радила као истражитељ за његову канцеларију, то јест за српску страну. Тако је и било. Постала сам и остала адвокат. Вељко је био веома поносан на мене. Он је за мене био отац, најбољи, најповерљивији пријатељ, брат. У Вељка смо били сигурни као у саме себе, што се ретко среће – каже Славица Граховац.

Пред крај свог овоземаљског живота испраћајући је до врата изненада јој је рекао: „Немој ме заборавити.”

– Недуго затим заједно са Миланом Вујином стајала сам поред његове самртне постеље и чак ни тада нисам веровала да се више нећемо видети. Вељко Губерина остао је енигма, контрадикција, велики мајстор свога заната и велика тајна. За нас који смо радили и живели са њим био је редак брушени дијамант, непроцењиве вредности, човек који је над свима нама бдио у добру и у злу – каже адвокатица Славица Граховац.

Последњег дана ове године биће тачно десет година од смрти Вељка Губерине, а 9. септембра један век од рођења. То је повод да му адвокатура и правосуђе одају почаст и побрину се да његово име остане трајно записано у Палати правде и на корист будућих генерација.