Моја глума има музички тепих под ногама

Хронична тема. Бол и патња. Испевана и и препричана је у литератури и театру и у мојој представи „Кад боли, а ти свирај”. У мом животу клавир је увек говорио, али није имао језик. Зато се у мени родила жеља да се порука вербализује. Фернандо Песоа каже: „Бродови плове на многе порте, али ниједан не стиже тамо где је живот безболан!” Људска клетва. Наслеђена. Незаобилазна. И кад дође? Где онда?

Овако српско-америчка глумица, пијанисткиња, композиторка, драмска ауторка Данијела Поповић говори за „Политику. Објединила је у себи више уметничких линија и свакој се подједнако несебично даје како у Њујорку, где живи и ради, тако и у Београду, Требињу, где воли да борави и шири своју сценску мисију.

Њену монодраму „Кад боли, а ти свирај” у режији Алексеја Бурага, која прича о жени рођеној у комунистичкој земљи, која очајнички тражи духовне везе у оквирима репресивног режима, док уточиште проналази у клавиру, гледали смо прошле године на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, а недавно је имала сусрет и са требињском публиком на тамошњем „Фестивалу фестивала”, где је наступила у част награђених. Ускоро ће бити изведена у Београду – 11. септембра од 20 сати у Дому културе Студентски град.

Данијела Поповић је своју сценску причу „Кад боли, а ти свирај”, у којој се потписује као комплетан аутор: писац, глумац и пијаниста, у више наврата изводила и у њујоршком „Театру 86”. „Кад боли, а ти свирај” је клавирска представа. О томе какав је њен унутрашњи свет, ауторка каже:

– Представа се изродила из глумачких вежби, инспирисана техником Анатолија Василева, чувеног руског редитеља. Вежбали смо дељење приватности док смо оживљавали интуицију, имагинацију и креативност. Низ тематских целина, које сложене по замишљеном каменом стубу, полазе однекуд и стижу донекле. Свака тематска структура је раскошна. Обогаћена музиком, покретом, уметничким делом, говором, успоменом, плесом и дарежљивошћу.

Полазну линију текста, сазнајемо, зацртао је Зијах Соколовић, који је написао основу од 10 реченица. Маштовита глумица и пијанисткиња разрадила их је у својој представи: „Кад боли, а ти свирај”. После студирања на Факултету музичке уметности у Београду, Данијела Поповић отиснула се у свет пре више од три деценије. У Њујорку је довршила музичко усавршавање у елитној школи „Џулијард” и глуму у студију Херберта Бергхофа.

О томе шта је за њу глума, будући да на сцени воли да се изрази и кроз музику, каже:

– Сви се поломисмо изражавајући се. Препричавамо туђе приче и мисли. И својатамо их. То је тај последњи крик моде. И пролази добро у свим срединама. Али језик којим говори наше срце је једино наш. Језик наше истине. Он нас једино дефинише као уметнике. Ова моја два, српски и енглески, која се преплићу у константном врењу и дуелу, заправо су једно другом језгро. Моја глума има музички тепих под мојим ногама, по којима ходамо ја и моја фраза, а моја музика има реч. Од оне друге. Да није мутава.

И моја два језика. Није изазов изговорити реч на страном језику, већ научити срце да зна шта је изговорило. И моја два града. Пошла сам у Њујорк на кратко, па се то одужило на 35 година, али не и удаљило толико да не видим Београд. Сви тежимо за неким или нечим, то је од рођења до краја наша исконска потреба.

Данијела Поповић годинама уназад живи преко океана, али лета проводи у родном Београду, Требињу и његовој околини са погледом на Јована Дучића, који је својим животним стремљењима подстиче да траје и воли своје корене. Колико је деликатно српској жени, уметници, да се пронађе у њујоршкој позоришној, сценској „причи”? О томе који су јој били највећи изазови, које препреке, наводи:

– Њујорк је лудило! Град који обећава славу, успех и вечиту младост. Тешко је одолети, још теже преживети. Глумци у Њујорку келнеришу дању, док ноћу играју у продукцијама које плаћају једва за превоз. Не сви. У паузама сањају о реализацији својих снова. Сви. „Неглумци” у Њујорку раде у канцеларијама дању и зарађују брдо пара. Ноћу сањају да су глумци. Не сви. Како радити нешто што те тако испуњава, да никада ниси уморан, да једва чекаш да сване нови дан? Да радиш, да се нарадиш, да те једино нервира то што нема другог глагола да објасни ту твоју радњу, јер рад је постао синоним за нешто омражено и напорно, и док то „ради” зарађујеш паре на срећан начин, е о томе сањају сви. Тако сам сањала и ја. И тако живим.

Колико је тешко изнијансирати драмске и клавирске слојеве и приближити их публици, Данијела Поповић каже:

– Збрка успомена, без краја и почетка. Не само моја, већ свачија тема: одласка, останка, тражења, крахова, разочарења. Па сложена на црне и беле дирке да разуме и онај ко не разуме. А то разуме свако. А зашто неко има потребу да све то подели? Да ли му је Бог дао невидљиво перо па да запише. Да остане. Или глас да подели. Да се чује. Или покрет. Да те покрене. Или слика. Да ћутиш. Не знам. Захвална сам што сам одабрала уметничку школу да могу да живим и радим као нормалан човек.