Ово су исти они шампиони

Онај ко заиста мисли да Финска има бољу кошаркашку репрезентацију од Србије, тај нема појма о кошарци. А онај ко мисли да у спорту увек побеђује бољи, тај је глуп.

Да се садашње екипе Србије и Финске још сто пута састану у наредних сто дана, Србија би вероватно свих сто утакмица глатко добила. Али, Финци су  прекјуче осетили да имају свој дан, гризли су као хијене кад су намирисали крв рањеног, тромог лава у осмини финала „Евробаскета 2025”. Сасвим заслужено су прошли даље.

Ово мало подсећа на причу којом је наш чувени селектор Ранко Жеравица мотивисао своје кошаркаше пре пола века, кад им је објашњавао у чему лежи снага тима. Узео би у руку један прутић, а поред њега ставио свежањ прутића…

– Кад покушам да сломим овај прутић, могу то да урадим врло лако – рекао би, а затим сломио прутић, па наставио свој експеримент: – Међутим, када узмем групу прутића, када их припијем једне уз друге, погледајте, не могу им ништа…

Играчима је све било јасно.

Е баш тако је изгледала Финска против Србије.

Остаје питање зашто је наш тим деловао разбијено, без енергије, без лакоће играња какву је показивао у претходне две године, када је био други на свету (2023) и трећи на Олимпијским играма (2024). Можда постоје неки дубљи разлози (селектор Пешић је рекао да се „вирус увукао у тим”), можда су повреде неколицине играча (Мицић, Богдановић, Вукчевић, Аврамовић…) ипак биле превише и за овако јак састав.

У односу на прошло лето, исти је селектор, Светислав Пешић, и десеторица играча (уместо Плавшића и Давидовца позвани су Вукчевић и Стефан Јовић), али са једном великом разликом: после другог кола због повреде је отпао капитен Богдан Богдановић. Ма колико знали да је Никола Јокић најбољи играч на свету, треба поцртати и то да је Богдановић не само капитен  и вођа овог тима, већ и његова душа, најбољи стрелац (поготово са дистанце) и најпродорнији играч, који својим индивидуалним квалитетом цепа противничке одбране. Оног тренутка када се повредио, репрезентација је остала без кључне осовине, Богдановић – Јокић, против које је изузетно тешко поставити успешну игру у одбрани.

Богдановић се специјализовао за међународна такмичења, навикао је на притисак какав није својствен у НБА лиги, зна да извуче оно најбоље и из себе и из тима када се ломи меч. Сетимо се само како је играо на светским првенствима 2014. и 2019, 2023, на Европском шампионату 2017, на Олимпијским играма 2016. и 2024… Србија је у новијој историји најлошије пролазила на европским првенствима онда кад није могла да рачуна на њега (2022, 2025, оба пута пораз у осмини финала).

Овај европски шампионат показао је колико је важан скок у нападу (то је добрим делом и ствар хтења и борбености), а репрезентација Србије је по томе претпоследња у конкуренцији 24 селекције. Иза ње је само Кипар! Могуће је да је тај очигледан недостатак срчаности последица напорних сезона кошаркаша у НБА и Евролиги, јер видимо да су још неке селекције са таквим типом играча остале без гаса у кључним тренуцима… Ниједан организам није перпетумобиле. Јокић, највећи ослонац нашег тима на овом Евробаскету, поред свих батина које је добијао у НБА, сада је био под још већим теретом другачије кошарке и другачијих правила. Фаворити на првенству имају прегршт играча са дугим, исцрпљујућим сезонама, где се највише троше они најбољи, од којих много тога зависи. То није само физичка, већ и емотивна потрошња, коју по некад није лако надокнадити преко лета.

Србија не само да је остала без Богдановића, већ је имала играче који су прилично сагорели у клупским сезонама: Јокић је играо у финалу Западне конференције НБА, Гудурић био шампион Евролиге, Мицић је после лоше сезоне у НБА „кубурио” с повредом и није личио на себе у Риги…

Било би глупо и помислити да је састав, који је у Паризу направио највећи преокрет у историји Олимпијских игара (против Аустралије) и дошао на корак од победе у дуелу са селекцијом САД, за годину дана заборавио да игра кошарку. Видимо да сада неки деле лекције селектору Пешићу, истом оном тренеру који је дизан у небеса због вансеријске тактике којом је умало срушио екипу састављену од звезда какве су Кари, Џејмс, Дурент, Дејвис и остали.

На констатацију да је и овог лета деловало да је атмосфера у репрезентацији одлична, Пешић је на прес-конференцији после пораза од Финске рекао:

– Нисмо ми добијали утакмице на атмосферу, нити смо правили медаље на атмосферу. Утакмица се добија на квалитет, на припрему и на крају крајева на знање. Ништа се није десило другачије у односу на друге утакмице. Можемо сада да тражимо оправдања, али реална ситуација је да мораш да будеш боље физички припремљен на оваквом турниру. Ми то нисмо били. Неколико играча је играло под повредом. Ушао нам је и вирус у екипу, у смислу болести. Никола Јовић није тренирао. То су ствари које нису оправдање, али са оваквом екипом када играш и на оваквом турниру, потребно је да будеш физички јачи. Не може се рећи да играчи нису дали оно што су могли, сигурно увек може боље, али није се десило. Нас сви гледају као апсолутног фаворита, Финци шутирају без притиска, без обзира да ли погоде или промаше. То су познати случајеви, ништа ново. Наравно када Србија изгуби од Финске, сви се питају како је то могуће, али ево… Дешава се и то.

Пешић је истакао да је Финска је заслужено победила у сјајној утакмици:

– Ако је неко мислио да смо их олако схватили, то није случај. Знамо какав су тим, да имају велику енергију, да сјајно шутирају, да су најбољи тим када је у питању офанзивни скок. Нисмо пронашли решење за њихов офанзивни скок, то је битан део игре. Изгубили смо иако је Финска шутирала само 41 посто, а убацили су 92 поена. Ту се видело колико је био битан офанзивни скок. Тиме су добили и на самопоуздању…

Тешко је дати праву дијагнозу кад ниси близу тима. Увек постоје и неке ствари које не иду на руку тиму, а које се не износе у јавност. Важно је да се трезвено анализира овај очигледан неуспех и да се види зашто нам се већ други пут узастопце дешава да на Евробаскету губимо у осмини финала, а да на већим такмичењима имамо успеха. Можда је дошло време да континентални шампионат користимо за афирмацију млађих играча, а да на Светском првенству и Олимпијским играма будемо фокусирани на успех. Уосталом, „Мундобаскет” представља квалификације за „олимпијаду”, тако да „Катар 2027” не допушта експерименте и право на грешку. Ту се обезбеђује улазница за „Лос Анђелес 2028”.