Ovo su isti oni šampioni

Onaj ko zaista misli da Finska ima bolju košarkašku reprezentaciju od Srbije, taj nema pojma o košarci. A onaj ko misli da u sportu uvek pobeđuje bolji, taj je glup.

Da se sadašnje ekipe Srbije i Finske još sto puta sastanu u narednih sto dana, Srbija bi verovatno svih sto utakmica glatko dobila. Ali, Finci su  prekjuče osetili da imaju svoj dan, grizli su kao hijene kad su namirisali krv ranjenog, tromog lava u osmini finala „Evrobasketa 2025”. Sasvim zasluženo su prošli dalje.

Ovo malo podseća na priču kojom je naš čuveni selektor Ranko Žeravica motivisao svoje košarkaše pre pola veka, kad im je objašnjavao u čemu leži snaga tima. Uzeo bi u ruku jedan prutić, a pored njega stavio svežanj prutića…

– Kad pokušam da slomim ovaj prutić, mogu to da uradim vrlo lako – rekao bi, a zatim slomio prutić, pa nastavio svoj eksperiment: – Međutim, kada uzmem grupu prutića, kada ih pripijem jedne uz druge, pogledajte, ne mogu im ništa…

Igračima je sve bilo jasno.

E baš tako je izgledala Finska protiv Srbije.

Ostaje pitanje zašto je naš tim delovao razbijeno, bez energije, bez lakoće igranja kakvu je pokazivao u prethodne dve godine, kada je bio drugi na svetu (2023) i treći na Olimpijskim igrama (2024). Možda postoje neki dublji razlozi (selektor Pešić je rekao da se „virus uvukao u tim”), možda su povrede nekolicine igrača (Micić, Bogdanović, Vukčević, Avramović…) ipak bile previše i za ovako jak sastav.

U odnosu na prošlo leto, isti je selektor, Svetislav Pešić, i desetorica igrača (umesto Plavšića i Davidovca pozvani su Vukčević i Stefan Jović), ali sa jednom velikom razlikom: posle drugog kola zbog povrede je otpao kapiten Bogdan Bogdanović. Ma koliko znali da je Nikola Jokić najbolji igrač na svetu, treba pocrtati i to da je Bogdanović ne samo kapiten  i vođa ovog tima, već i njegova duša, najbolji strelac (pogotovo sa distance) i najprodorniji igrač, koji svojim individualnim kvalitetom cepa protivničke odbrane. Onog trenutka kada se povredio, reprezentacija je ostala bez ključne osovine, Bogdanović – Jokić, protiv koje je izuzetno teško postaviti uspešnu igru u odbrani.

Bogdanović se specijalizovao za međunarodna takmičenja, navikao je na pritisak kakav nije svojstven u NBA ligi, zna da izvuče ono najbolje i iz sebe i iz tima kada se lomi meč. Setimo se samo kako je igrao na svetskim prvenstvima 2014. i 2019, 2023, na Evropskom šampionatu 2017, na Olimpijskim igrama 2016. i 2024… Srbija je u novijoj istoriji najlošije prolazila na evropskim prvenstvima onda kad nije mogla da računa na njega (2022, 2025, oba puta poraz u osmini finala).

Ovaj evropski šampionat pokazao je koliko je važan skok u napadu (to je dobrim delom i stvar htenja i borbenosti), a reprezentacija Srbije je po tome pretposlednja u konkurenciji 24 selekcije. Iza nje je samo Kipar! Moguće je da je taj očigledan nedostatak srčanosti posledica napornih sezona košarkaša u NBA i Evroligi, jer vidimo da su još neke selekcije sa takvim tipom igrača ostale bez gasa u ključnim trenucima… Nijedan organizam nije perpetumobile. Jokić, najveći oslonac našeg tima na ovom Evrobasketu, pored svih batina koje je dobijao u NBA, sada je bio pod još većim teretom drugačije košarke i drugačijih pravila. Favoriti na prvenstvu imaju pregršt igrača sa dugim, iscrpljujućim sezonama, gde se najviše troše oni najbolji, od kojih mnogo toga zavisi. To nije samo fizička, već i emotivna potrošnja, koju po nekad nije lako nadoknaditi preko leta.

Srbija ne samo da je ostala bez Bogdanovića, već je imala igrače koji su prilično sagoreli u klupskim sezonama: Jokić je igrao u finalu Zapadne konferencije NBA, Gudurić bio šampion Evrolige, Micić je posle loše sezone u NBA „kuburio” s povredom i nije ličio na sebe u Rigi…

Bilo bi glupo i pomisliti da je sastav, koji je u Parizu napravio najveći preokret u istoriji Olimpijskih igara (protiv Australije) i došao na korak od pobede u duelu sa selekcijom SAD, za godinu dana zaboravio da igra košarku. Vidimo da sada neki dele lekcije selektoru Pešiću, istom onom treneru koji je dizan u nebesa zbog vanserijske taktike kojom je umalo srušio ekipu sastavljenu od zvezda kakve su Kari, Džejms, Durent, Dejvis i ostali.

Na konstataciju da je i ovog leta delovalo da je atmosfera u reprezentaciji odlična, Pešić je na pres-konferenciji posle poraza od Finske rekao:

– Nismo mi dobijali utakmice na atmosferu, niti smo pravili medalje na atmosferu. Utakmica se dobija na kvalitet, na pripremu i na kraju krajeva na znanje. Ništa se nije desilo drugačije u odnosu na druge utakmice. Možemo sada da tražimo opravdanja, ali realna situacija je da moraš da budeš bolje fizički pripremljen na ovakvom turniru. Mi to nismo bili. Nekoliko igrača je igralo pod povredom. Ušao nam je i virus u ekipu, u smislu bolesti. Nikola Jović nije trenirao. To su stvari koje nisu opravdanje, ali sa ovakvom ekipom kada igraš i na ovakvom turniru, potrebno je da budeš fizički jači. Ne može se reći da igrači nisu dali ono što su mogli, sigurno uvek može bolje, ali nije se desilo. Nas svi gledaju kao apsolutnog favorita, Finci šutiraju bez pritiska, bez obzira da li pogode ili promaše. To su poznati slučajevi, ništa novo. Naravno kada Srbija izgubi od Finske, svi se pitaju kako je to moguće, ali evo… Dešava se i to.

Pešić je istakao da je Finska je zasluženo pobedila u sjajnoj utakmici:

– Ako je neko mislio da smo ih olako shvatili, to nije slučaj. Znamo kakav su tim, da imaju veliku energiju, da sjajno šutiraju, da su najbolji tim kada je u pitanju ofanzivni skok. Nismo pronašli rešenje za njihov ofanzivni skok, to je bitan deo igre. Izgubili smo iako je Finska šutirala samo 41 posto, a ubacili su 92 poena. Tu se videlo koliko je bio bitan ofanzivni skok. Time su dobili i na samopouzdanju…

Teško je dati pravu dijagnozu kad nisi blizu tima. Uvek postoje i neke stvari koje ne idu na ruku timu, a koje se ne iznose u javnost. Važno je da se trezveno analizira ovaj očigledan neuspeh i da se vidi zašto nam se već drugi put uzastopce dešava da na Evrobasketu gubimo u osmini finala, a da na većim takmičenjima imamo uspeha. Možda je došlo vreme da kontinentalni šampionat koristimo za afirmaciju mlađih igrača, a da na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama budemo fokusirani na uspeh. Uostalom, „Mundobasket” predstavlja kvalifikacije za „olimpijadu”, tako da „Katar 2027” ne dopušta eksperimente i pravo na grešku. Tu se obezbeđuje ulaznica za „Los Anđeles 2028”.