Мито, казна и поука

Из теорије се зна да су друштвено најопаснији они облици корупције који су усмерени према законодавном телу. Наравно, није добро за заједницу ни када неко плати мито царинику или доктору, а још лошије је када криминалац прибави себи фактички имунитет од кривичног гоњења, тако што нађе заштитника међу моћним политичарима, у полицији или правосуђу. Међутим, најлошије је када се сами закони и друга правила прилагођавају нечијем приватном интересу, када се због тих интереса не доносе прописи који би требало да спрече губитак јавних средстава и када се из истог разлога усвојени прописи не примењују.

Зато друштво које жели делотворну борбу против корупције мора да обрати посебну пажњу на то како се одвија процес припреме и усвајања прописа, да ли се норме на непримерен начин кроје према интересима појединаца или група на које ће се ти прописи односити и да ли је нека преко потребна законодавна реформа закочена зато што би нашкодила интересима моћника, иако због тога шира заједница трпи велику штету. Ту, дакле, говоримо о потреби да се зна ко, за кога и на који начин покушава да утиче на доношење и садржај одлука законодавне и извршне власти, или другим речима о лобирању. Лобирање може бити и средство да се задовоље сасвим легитимни интереси друштвених група који не иду на уштрб заједнице. Међутим, проблем је када се оно не одвија јавно.

Осим потребе да лобирање буде јавно, истом циљу служе и правила о спречавању сукоба интереса функционера и правила о финансирању политичких странака. Међутим, осим ових превентивних метода, држава би морала у заштити свог законодавног процеса да има на располагању и репресивне, дакле претњу затворском казном за оне који покушају или успеју да подмићивањем законодаваца обезбеде себи корист а од државних институција направе своје оруђе.

Парламентарни живот Србије и других земаља одликују сумње да се политичка трговина обавља недозвољеним средствима, наравно ако се сагласимо с тим да се у политици, баш као и у рату, не може све допустити. Од ситуације у којој политичке странке „тргују” по моделу „подржаћемо ваш предлог уколико ви подржите наш” ваљало би разликовати ону у којој се подршка „купује” материјалним користима или арбитрарним потезима извршне власти. Можемо се присетити сумњи да је подршка једном закону пре шест година била „купљена” одобрењем за изградњу фабрике дувана, а управо завршено заседање Скупштине, на самом крају 2008, изродило је нову – да је усвајање буџета за 2009. олакшано давањем новца опозиционој странци. Код оваквих појава главни проблем није ни моралне ни политичке природе већ лежи у условима који омогућавају да до ње дође или да остане непроверена – дакле у мањку транспарентности процеса доношења одлука и неделoтворном надзору над финансирањем странака.

За разлику од других земаља у којима се подмићивање посланика потезало углавном у вези с представницима народа који су заступали интересе великих корпорација, код нас је главна тема било подмићивање ради промене страначког дреса. Тема је била нарочито интересантна у два наврата: када се открило да је средином деведесетих година ондашња владајућа партија новцем или становима у Београду приволела групу савезних посланика СРС на своју страну и када је, десетак година доцније, поведен поступак против Богољуба Карића због сумње да је обећањем награде врбовао једног народног посланика да пређе у његову странку.

Потпуно је сигурно да би мало ко морално оправдао подмићивање посланика ради било којег циља, и да је још мање оних који би благонаклоно гледали на представнике народа који се на такав начин окористе. Пошто би добри закони требало да почивају на дубоко укорењеним моралним начелима – било би потпуно логично да овакве радње подлежу строгим санкцијама. Међутим, то у Србији није увек тако.

Кривични законик у члану 368 прети затвором ономе ко „службеном лицу учини, понуди или обећа поклон или другу корист да... изврши службену радњу коју не би смело извршити или да не изврши службену радњу коју би морало извршити”. Дакле, када се таква корист нуди народном посланику, за постојање кривичне одговорности „понуђача” није довољна гола чињеница да је понудио мито, већ таква понуда мора бити усмерена на то да посланик учини нешто што не сме или да не учини нешто што мора. Међутим, народним посланицима није забрањено да напусте једну и учлане се у другу партију. Ни накарадна решења из члана 102, став 2 Устава, код којег су уставотворци показали жељу да посланике сведу на марионете у рукама страначког руководства, не примењују се без законске разраде. Код доношења закона, посланик наравно нема обавезу да гласа ни „за” ни „против”, па чак ни да гласа уопште.

На овом примеру се може видети да ће „злочин”, уколико га је било (што би требало испитати, макар ради историје), остати без казне. Тешко да је то могло бити нејасно онима који су поступак покренули и који га одржавају и даље у животу. Међутим, још је лошије то што смо и даље остали без поуке – после толико година од уочене непотпуности, ми и даље немамо законско средство које би се могло употребити против неког, ко можда баш док ово читате, подмићује посланика или целу посланичку групу ради гласања о неком закону.

програмски директор ,,Транспарентност Србија”