Mito, kazna i pouka

Iz teorije se zna da su društveno najopasniji oni oblici korupcije koji su usmereni prema zakonodavnom telu. Naravno, nije dobro za zajednicu ni kada neko plati mito cariniku ili doktoru, a još lošije je kada kriminalac pribavi sebi faktički imunitet od krivičnog gonjenja, tako što nađe zaštitnika među moćnim političarima, u policiji ili pravosuđu. Međutim, najlošije je kada se sami zakoni i druga pravila prilagođavaju nečijem privatnom interesu, kada se zbog tih interesa ne donose propisi koji bi trebalo da spreče gubitak javnih sredstava i kada se iz istog razloga usvojeni propisi ne primenjuju.

Zato društvo koje želi delotvornu borbu protiv korupcije mora da obrati posebnu pažnju na to kako se odvija proces pripreme i usvajanja propisa, da li se norme na neprimeren način kroje prema interesima pojedinaca ili grupa na koje će se ti propisi odnositi i da li je neka preko potrebna zakonodavna reforma zakočena zato što bi naškodila interesima moćnika, iako zbog toga šira zajednica trpi veliku štetu. Tu, dakle, govorimo o potrebi da se zna ko, za koga i na koji način pokušava da utiče na donošenje i sadržaj odluka zakonodavne i izvršne vlasti, ili drugim rečima o lobiranju. Lobiranje može biti i sredstvo da se zadovolje sasvim legitimni interesi društvenih grupa koji ne idu na uštrb zajednice. Međutim, problem je kada se ono ne odvija javno.

Osim potrebe da lobiranje bude javno, istom cilju služe i pravila o sprečavanju sukoba interesa funkcionera i pravila o finansiranju političkih stranaka. Međutim, osim ovih preventivnih metoda, država bi morala u zaštiti svog zakonodavnog procesa da ima na raspolaganju i represivne, dakle pretnju zatvorskom kaznom za one koji pokušaju ili uspeju da podmićivanjem zakonodavaca obezbede sebi korist a od državnih institucija naprave svoje oruđe.

Parlamentarni život Srbije i drugih zemalja odlikuju sumnje da se politička trgovina obavlja nedozvoljenim sredstvima, naravno ako se saglasimo s tim da se u politici, baš kao i u ratu, ne može sve dopustiti. Od situacije u kojoj političke stranke „trguju” po modelu „podržaćemo vaš predlog ukoliko vi podržite naš” valjalo bi razlikovati onu u kojoj se podrška „kupuje” materijalnim koristima ili arbitrarnim potezima izvršne vlasti. Možemo se prisetiti sumnji da je podrška jednom zakonu pre šest godina bila „kupljena” odobrenjem za izgradnju fabrike duvana, a upravo završeno zasedanje Skupštine, na samom kraju 2008, izrodilo je novu – da je usvajanje budžeta za 2009. olakšano davanjem novca opozicionoj stranci. Kod ovakvih pojava glavni problem nije ni moralne ni političke prirode već leži u uslovima koji omogućavaju da do nje dođe ili da ostane neproverena – dakle u manjku transparentnosti procesa donošenja odluka i nedelotvornom nadzoru nad finansiranjem stranaka.

Za razliku od drugih zemalja u kojima se podmićivanje poslanika potezalo uglavnom u vezi s predstavnicima naroda koji su zastupali interese velikih korporacija, kod nas je glavna tema bilo podmićivanje radi promene stranačkog dresa. Tema je bila naročito interesantna u dva navrata: kada se otkrilo da je sredinom devedesetih godina ondašnja vladajuća partija novcem ili stanovima u Beogradu privolela grupu saveznih poslanika SRS na svoju stranu i kada je, desetak godina docnije, poveden postupak protiv Bogoljuba Karića zbog sumnje da je obećanjem nagrade vrbovao jednog narodnog poslanika da pređe u njegovu stranku.

Potpuno je sigurno da bi malo ko moralno opravdao podmićivanje poslanika radi bilo kojeg cilja, i da je još manje onih koji bi blagonaklono gledali na predstavnike naroda koji se na takav način okoriste. Pošto bi dobri zakoni trebalo da počivaju na duboko ukorenjenim moralnim načelima – bilo bi potpuno logično da ovakve radnje podležu strogim sankcijama. Međutim, to u Srbiji nije uvek tako.

Krivični zakonik u članu 368 preti zatvorom onome ko „službenom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da... izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti”. Dakle, kada se takva korist nudi narodnom poslaniku, za postojanje krivične odgovornosti „ponuđača” nije dovoljna gola činjenica da je ponudio mito, već takva ponuda mora biti usmerena na to da poslanik učini nešto što ne sme ili da ne učini nešto što mora. Međutim, narodnim poslanicima nije zabranjeno da napuste jednu i učlane se u drugu partiju. Ni nakaradna rešenja iz člana 102, stav 2 Ustava, kod kojeg su ustavotvorci pokazali želju da poslanike svedu na marionete u rukama stranačkog rukovodstva, ne primenjuju se bez zakonske razrade. Kod donošenja zakona, poslanik naravno nema obavezu da glasa ni „za” ni „protiv”, pa čak ni da glasa uopšte.

Na ovom primeru se može videti da će „zločin”, ukoliko ga je bilo (što bi trebalo ispitati, makar radi istorije), ostati bez kazne. Teško da je to moglo biti nejasno onima koji su postupak pokrenuli i koji ga održavaju i dalje u životu. Međutim, još je lošije to što smo i dalje ostali bez pouke – posle toliko godina od uočene nepotpunosti, mi i dalje nemamo zakonsko sredstvo koje bi se moglo upotrebiti protiv nekog, ko možda baš dok ovo čitate, podmićuje poslanika ili celu poslaničku grupu radi glasanja o nekom zakonu.

programski direktor ,,Transparentnost Srbija”