Izabrani zadaci i borba protiv korupcije

Među deset evropskih obaveza Srbije za 2011. ima onih koje su tako formulisane da se lako mogu izvrdati i onih za čije ispunjenje ne postoje čvrsti parametri. Na primer, Srbija može da usvoji i zakon o restituciji i novi zakon o finansiranju stranaka, ali tako da to suštinski ne znači mnogo, ako bi se recimo restitucija odložila u nedogled ili ako se u zakon o finansiranju stranaka ne unese dovoljno garancija javnosti i sveobuhvatnosti kontrole. S druge strane, među zadatke koji nisu dovoljno jasno određeni, gde će procena ispunjenosti zavisiti od utiska i tumačenja spadaju recimo „unapređenje integracije Roma”, „unapređenje regionalne saradnje” i „nastavak strukturnih ekonomskih reformi”.

Ima i zadataka koji se čine nemogućim. Na primer, problem „povećanja zahteva za azil” očigledno je posledica loših ekonomskih prilika u zemlji i teško da bi ga organi Srbije mogli rešiti sem uz ozbiljno kršenje ljudskih prava (npr. neizdavanje putnih isprava „sumnjivima”). Na sličan način i „dovršetak saradnje sa Hagom”, ako se tumači na uobičajeni način (izručenje Mladića i Hadžića), može biti nemoguć – ako je verovati našim vlastima da su i do sada činile sve da ovu dvojicu pronađu.

Među „zapovestima” se ne pominje reč korupcija, ali, bez obzira na to, ispunjenje mnogih zadataka bi povoljno uticalo na uspešniju borbu protiv korupcije. Prvi zadatak se odnosi na „ispravljanje eventualnih propusta tokom procesa reizbora sudija i tužilaca”. Nezavisno i stručno pravosuđe je preduslov ne samo za borbu protiv korupcije već i vladavinu prava. Propusti kod (re)izbora su ne samo „eventualni” već očigledni. Suština propusta nije u tome što je izabran neki Pera, koji to ne zaslužuje, a nije izabran Žika, koji je bio bolji od njega, već što ni javnosti ni Peri ni Žiki nije saopšteno precizno, u vidu rang-liste izbodovane po unapred utvrđenim kriterijumima, po čemu to jedan zaslužuje da bude sudija ili tužilac, a drugi ne. Ili, po čemu je ovaj prvi bolji od drugog, ako obojica zaslužuju taj položaj ali jednostavno nije bilo dovoljno mesta za sve. Ako je izbor obavljen na osnovu takve rang-liste, ona se može objaviti i glavni problem rešiti, uz davanje mogućnosti da se eventualne greške u bodovanju isprave.

„Nesmetano funkcionisanje nezavisnih regulatornih tela” je višeznačno. Za početak, i mi u Srbiji i EU trebalo bi da budemo svesni da među regulatornim telima postoje bitne razlike. Neka „regulatorna tela” su u stvari nezavisni državni organi,čiji je status uređen Ustavom i (ili) zakonima i treba ih u skladu sa tim i tretirati (npr. Zaštitnik građana, poverenik, antikorupcijska agencija, državna revizorska institucija). Postoje i drugi, važni, ali Ustavom nedefinisani entiteti, koji se u zakonima nazivaju „nezavisne organizacije”, „nezavisna tela” i slično, poput komisije za zaštitu konkurencije, RRA i RATEL-a. Naravno da i nezavisni državni organi i nezavisna tela treba da funkcionišu nesmetano, sve dok rade po Ustavu i zakonu, ali tu ne sme biti kraj. Nezavisni državni organi treba da dobiju važnog saveznika u Narodnoj skupštini. Kada parlamentu podnesu godišnji izveštaj o radu, i u njemu navedu uočene probleme u propisima ili u vidu opstrukcija od strane izvršne vlasti, onda skupština treba te izveštaje brižljivo da razmotri i da na osnovu njih propise izmeni ili pozove na odgovornost ministre i druge koji su kršili zakon.

„Rešavanje vlasništva nad mandatom poslanika” takođe je bitno pitanje i za borbu protiv korupcije, ali ga po značaju premašuje i zalazi u srž demokratskog uređenja Srbije. Odredba člana 102 st. 2 Ustava, koja je u najviši pravni akt uneta sa jasnom namerom da se poslanici učine potpuno nesamostalnim u odnosu na stranke sa čijih lista su izabrani u skupštinu, može se, dok se Ustav ne izmeni, relativno jednostavno, „umrtviti” odredbama Zakona o izboru narodnih poslanika. Međutim, ni ta izmena neće biti dovoljna garancija da dobijemo parlament koji će delovati kao istinski kontrolor vlade.

Ispunjenje mnogih navedenih zadataka u 2011. bilo bi nesumnjivo korisno za Srbiju. Problem je što prioritetnih pitanja za rešavanje imamo mnogo više nego što je EU kadra da popiše, a kamoli da kontroliše. Pa, ipak, može se zaključiti da bi završetak posla po nekim od navedenih zadataka mogao da pomogne da dobijemo snažnije nezavisne državne organe i parlament i da, samim tim, manje zavisimo od briselskog štapa i šargarepe kada treba naći snage i volje za rešavanje problema koji su i iz Beograda dobro uočljivi.

*Programski direktor organizacije Transparentnost Srbija