Жртва је и мушког рода

Систем подршке мушкарцима, жртвама трговине људима, у Србији не постоји. Самим тим као очигледан проблем намеће се и питање препознавања жртава трговине мушкарцима.

Сања Ћопић из Виктимолошког друштва Србије каже за „Политику” да у нашој земљи још не постоји довољно развијена свест о томе да и мушкарци могу да буду жртве трговине једнако као жене, а да најчешће они себе и не виде као жртве.

– Генерално се више зна и говори о трговини женама и децом, због чега и постоји систем поступања у смислу пружања подршке и помоћи. Када је реч о мушкарцима, препознавање њих као жртви је веома дискутабилно јер заправо не постоји систем подршке и помоћи – каже наша саговорница.

Према њеним речима, веома је тешко разлучити кривично дело трговине људима од илегалних миграција. Ћопић сматра да често има ситуација када је кријумчарење људи практично само један део заправо трговине мушкарцима, јер они касније могу да буду изложени разним видовима експлоатације.

– Поставља се питање плаћања и неадекватности услова у којима раде и бораве, што су све елементи виктимизације односно њихове експлоатације. Трговина људима је веома сложена појава и она не подразумева само куповину и продају. То је широко постављен појам, као и сама радња извршења, а то може да буде држање, посредовање и примање. Много је шири круг радњи које могу да се предузимају у циљу да се неко експлоатише – објашњава Ћопић.

Ћопић каже да је у интервјуима са илегалним мигрантима, које обавља за потребе истраживања у оквиру пројекта „Мушкарци као жртве трговине људима”, сазнала да за странце илегалне мигранте који се прекршајно кажњавају не постоје никакав смештај осим Прихватилишта за странце или депортације.

– Они се или депортују у земљу порекла или се смештају у Прихватилиште за странце, које није притвор али ипак представља ограничавање слободе кретања – каже Ћопић.

Као један од примера који говори о недостатку свести о мушкарцима жртвама трговине људима, Ћопић је навела пример откривене групе илегалних миграната из Молдавије.

– Међу њима је било четири девојке и један мушкарац. Девојке су третиране као жртве трговине људима и прошле су систем помоћи и подршке, а мушкарац је кажњен због илегалног доласка. Тако да заправо постоје два различита начина гледања на особе у зависности од пола – оцењује Ћопић.

Разговори са илегалним мигрантима који су прекршајно кажњени вођени су у затвору у Суботици. Како каже наша саговорница, то су већином били Албанци са Косова и из Албаније, особе из Македоније и један Бугарин.

– Албанци су врбовани у близини амбасада, у покушају да легално дођу до докумената за одлазак из земље. Будући да су визе изузетно скупе и да их је тешко добити, испостављало се да им је лакше да за ту услугу плате некоме да их превезе. Вожени су аутобусима до административне линије између Косова и Србије, где су пешке прелазили границу и затим се опет укрцавали у аутобус. Затим су одлазили до Суботице где су их практично скупљали на гомилу и држали закључане у једној кући у којој нису имали где ни да се одморе будући да није било кревета. Ту се заправо већ види у каквом се они положају налазе и због чега је често тешко повући границу између кријумчарења и трговине људима – каже наша саговорница.

Особе из Албаније су углавном биле из руралних средина, са једва завршеном основном школом, које су се услед тешке материјалне ситуације и немогућности налажења посла одлучиле да крену пут Италије, Швајцарске, Немачке. За разлику од периода од пре неколико година кад су се илегални мигранти из Албаније углавном морским путем пребацивали у западне земље, сада се тај правац због појачане полицијске контроле вода променио и они се најчешће превозе копном преко Србије или Црне Горе.

Данијела Вукосављевић