Пријава на бриселски шалтер

Замисао наше власти да Србија крајем ове године добије статус кандидата за чланство у Европској унији технички је изводљива. У прилог овој тврдњи иде, према сведочењу упућених у процес интеграције, не само темпо и начин рада европских институција које одлучују о кандидатури већ и искуство земаља које су већ прегазиле тај пут.

Први наредни корак ка Бриселу биће тзв. апликација, односно предаја захтева за добијање статуса кандидата. Божидар Ђелић, потпредседник владе, недавно је изјавио да ћемо то сигурно учинити у 2009. години (а исте потезе најављују и Албанија и БиХ).

– Уколико бисмо тај захтев предали у првој половини ове године, онда бисмо могли да добијемо статус кандидата на децембарском заседању Савета министара – каже Владимир Међак, виши саветник у Канцеларији за европске интеграције. Он додаје да би после те пријаве морало озбиљно да се ради у току целог лета како бисмо до септембра „досије” послали Европској комисији. Комисија би онда морала да проследи своју оцену о припремљеном материјалу за заседање у децембру Савета министара, у којем, иначе, нема „зеленог светла” без сагласности свих држава.

Обично је пролазила година од тренутка када нека држава достави апликацију на бриселски „шалтер” до тренутка стицања статуса кандидата. Македонија је, рецимо, захтев поднела априла 2004. године, а кандидатуру досегла 2005, Хрватској је (због тешкоћа с Хагом) било потребно нешто више времена: поднела је пријаву у фебруару 2003, а статус добила крајем 2004. године.

Има и држава чија је молба годинама била „залеђена”. Турска је 1963. потписала споразум, 1987. аплицирала за чланство, а тек 1999. добила статус кандидата.

Рок у коме споразум постаје пуноважан зависи превасходно од политичког договора. Тако је, рецимо, споразум с Хрватском ступио на снагу два месеца пошто је тој земљи одобрена кандидатура, а Словенија је у истом дану предала захтев за чланство и потписала споразум о придруживању.

Међак, међутим, истиче да је тешко доћи до претприступних преговора, ако ЕУ претходно не буде уверена да има посла са озбиљним партнером. Он оцењује да ће нам и једнострано спровођење прелазног споразума донети додатне поене у „досијеу” за Брисел.

Иако би се могло помислити да се иза стручног и помало рогобатног израза „апликација” крије некакав сложени процес, реч је, ипак, само о формалном писму, најчешће сроченом само на једној страни, које нека земља упућује на адресу председавајућег ЕУ. До краја јуна то ће бити Чешка, а после ње Шведска.

У захтеву држава обично поручује да, у складу с чланом 49. Споразума о стварању ЕУ, жели чланство у ЕУ. У већини земаља ово писмо потписивали су премијер, председник државе и председник парламента. Већина држава је, такође, достављала и резолуцију парламента, у којој је изражавана жеља странака за чланством. Када је Румунија подносила свој захтев свих 19 тамошњих парламентарних странака потписало је такву резолуцију.

Потом, председавајућа ЕУ писмо упућује Европској комисији и Европском савету, који, са своје стране, након разматрања молбе, треба да наложи комисији да покрене процедуру за давање статуса кандидата, која се огледа у састављању упитника. Тај упитник, који задире у све области живота, „кројен” је по мери сваке државе понаособ. Тако је хрватски имао више од 4.500 питања, а македонски око 3.500 питања.

Тања Мишчевић, бивша директорка канцеларије, својевремено је објашњавала како можемо да одговоримо на упитник ЕК „три пута брже од Хрватске и Македоније”. Ако је њима требало осам до десет месеци, нама је довољно два до три месеца за одговоре на сва питања, тврдила је она. „Јер, ми још од 2006. године користимо македонски упитник, који смо поделили нашој државној администрацији. Они, по том формату, већ праве прилоге за Европску комисију”, каже Међак.

Када држава састави своје одговоре, упитник враћа комисији, која опет даје своје мишљење (тзв. avis) о спремности земље да добије статус кандидата. Занимљиво је, иначе, да Европска комисија не даје негативно мишљење, што значи да процес одговарања на упитник није завршен све док ЕК не буде задовољна добијеним одговорима. Међак прича да су се раније „опекли” када је Грчка поднела захтев за чланство 1979. године. Комисија је тада дала негативан одговор. Међутим, Савет министара је, и поред таквог њеног става, закључио да Грчка треба ипак да добије статус кандидата и да почне да преговара о чланству.

Ако, дакле, Савет министара одобри статус кандидата, на крају треба да буде сазвана конференција између држава ЕУ и државе која жели чланство, после које се одређује датум за почетак преговора о условима уласка у чланство Уније. Као и у свему, и ту је било изузетака: Македонија, која је статус кандидата стекла 2005, још није добила датум отварања преговора о чланству.