Ђачка представа на француском језику

Има само седамнаест година, а већ пише за два часописа, „Млади филолог” и „Херодот”, игра у представама на француском језику, глуми на фестивалима франкофоно-аматерских позоришта, опробала се и у организацији тог фестивала у Београду. Уз француски, говори и енглески и италијански. Скромна је, али самоуверена. Интересују је различите области: историја, књижевност, музика, фотографија... Као основац и гимназијалац освајала је прва, друга и трећа места на републичким такмичењима из француског, историје и српског језика и књижевности.

Јована Поповић била је ученик генерације у београдској ОШ „Синиша Николајевић”, а сада је у Филолошкој гимназији одлична. Има све петице. Студираће, каже, на Београдском универзитету историју или српски језик и књижевност. А можда и француски.

Француски говори одлично, баш као да јој је матерњи језик. Учи га од трећег разреда основне школе, а и у гимназији је у такозваном француском одељењу, што значи да јој је француски први језик који најинтензивније учи. Ипак, не би га, каже, тако добро говорила да није проводила лета код рођака у Француској.

Мада није имала глумачко искуство, веома добро се снашла у школској трупи са којом је гостовала на Фестивалу франкофоно-аматерских позоришта за средњошколце које се одржава у разним европским градовима. Њен гимназијски театар је гостовао на том фестивалу у Печују, а ускоро ће, само са другом представом, гостовати у Шпанији.

– У Мађарској смо играли представу која је говорила о будућности, о животу на Земљи када природа буде уништена. Тада смо учествовали само у такозваном ревијалном делу, али смо са том представом наступали и у такмичарском делу на истоименом фестивалу одржаном у Београду у време првомајских празника. Следеће године ћемо на београдском фестивалу наступати са француским комадом „Острво спорих, острво брзих”. Пре тога, тачније у марту проверићемо у Шпанији како представа делује на публику – објашњава за наш лист Јована.

Заједно са наставницима и другарима из одељења ради на успостављању сарадње између њене гимназије и једне школе у Алберу, крај Париза, како би већ следеће години ђаци из Француске били гости вршњака из Филолошке гимназије у Београду, а потом ће наша деца отићи у њихове куће у Француској.

– Пре него што се будемо срели, дописиваћемо се и-мејлом. Тако ћемо представити себе, своју школу, град и земљу у којој живимо. Свако од нас је добио задужење. Ја ћу писати о односима Србије и Француске кроз историју, док ће други из мог одељења писати о митовима, о општој историји, о музици у Београду и Србији, о животу у старом Београду – прича ова смеђокоса девојка.

А. Бркић