Буш уз Израел, Обама ћути

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 4. јануара – Неколико десетина демонстраната окупило се јуче у Чикагу – близу куће Барака Обаме. Циљ им је био да новоизабраног председника САД подстакну да се изјасни о најновијој трагедији на Блиском истоку, али јуче нису успели у том науму.

Иако је стекао славу врсног реторичара, спремног и на муњевите коментаре, Обама је проценио да је, у овом случају, боље да ћути. Није ни зуцнуо поводом текуће жестоке интервенције Израелаца у палестинском појасу Газе.

Штаб новоизабраног председника лаконски саопштава да је проблем у надлежности још владајућег Џорџа Буша. У надлежности одлазећег шефа Беле куће су и друге ствари, али је Обама о њима већ изнео реформаторске амбициозне планове, поготову за опоравак уздрмане економије.

Његово ћутање о Гази можда највише говори о томе колико је блискоисточна криза, упркос њеном хроничном карактеру, сада нова врста далекосежне комбинације регионалног и глобалног изазова. У истом кошу су велика људска страдања, савест човечанства, најистрајнији постојећи међународни фронт, тестирање способности међународне заједнице да заустави масовно и масивно уништавање, испробавање ефективности Америке у време њеног деликатног преноса власти…

Познаваоци слуте да Обама не жели да се опече и пре него што преузме власт (20. јануара) а да истовремено, како данас сугерише „Њујорк тајмс”, себи остави простор за миротворно деловање, како је наговештавао у изборној кампањи. Кад је погоршање велико, и мало побољшање представљало би успех…

Али – колико људи треба да главом и имовином плати такву рачуницу? Неће ли свеколика страдања опет бити неупоредиво већа од достигнућа жељеног а изнова краткотрајног смиривања? Загонетке не изгледају претешке за одгонетање: одговор на прво питање је – жртава и разарања биће још више, а на друго – врло вероватно.

Према овдашњим информацијама актуелности и искуства, подужа је листа разлога за „бесконачност” драме. Следи покушај да се она сажме:

1. Ни Израел ни Хамас не показују жељу да се међусобно признају, 2. Вашингтон, ко год да му је на челу, неће подржати ниједно решење које није у прилог његовом битном савезнику Израелу, 3. Пропао је прошле године у Анаполису договорени мировни план (као и многи претходни покушаји), 4. Ниједна досадашња војна и дипломатска акција није „довела у ред” Блиски исток чија се криза у међувремену проширила, 5. Потенцијална палестинска држава састојала би се из два дела (појаса Газе и Западне обале) који су међусобно раздвојени израелском територијом, 6. Ни на видику није решење за кључно питање – статус Јерусалима, 7. Нема јединства ни међу Палестинцима – Хамас управља Газом а Фатах Западном обалом, 8. Арапске државе су у процепу између помоћи „браћи”, уочене оружане надмоћи Израела и зебњи од ширења утицаја шиитског Ирана на рачун њихових владавина с већинским сунитским крилом ислама, 9. После америчке војне интервенције, и Ирак је добио шиитску власт, која „балансира” између верске сродности са Ираном и припадности заједници Арапа, 10. Америка и Израел категоришу Хамас као терористичку организацију, иако је освојила већину гласова на палестинским изборима, одржаним у складу с Бушовим пројектом о ширењу демократије на Блиском истоку, 11. Финансијска криза је добила приоритет, како у посвећивању домаћим искушењима, тако и у међународном договарању, 12. Оживљени су нуклеарни страхови, поготову после заоштравања између Индије и Пакистана, регионалних сила са атомским бомбама, које, сматра се, већ поседује Израел, док се њиховој производњи приближава Иран, 13. Знатно је опала моћ Вашингтона (нарочито због неоправдане, како се показало, инвазије на Ирак) за конструктивно решавање међународних криза, 14. Није успостављен ефикасан глобални механизам за решавање ни старих а камоли изазова нове врсте, који су међусобно повезанији него икада.

Испоставило се синоћ да ни у Савету безбедности УН нема сагласности о неопходним дејствима у случају Газе. Либија је поднела предлог резолуције којим се, у име Арапске лиге, тражио прекид ватре, али му се најизричитије супротставила Америка, замерајући што се не помињу Хамасова ракетирања израелске територије па да се стога не обезбеђује „трајан и одржив прекид ватре”. Генерални секретар УН Бан Ки Мун је такође апеловао да се прекину непријатељства и поштеде недужни цивили… 

Буш је претходно потврдио подршку Израелу и за нову фазу кризе оптужио Хамасове „терористе које подржавају Иран и Сирија”. Назире се, ипак, простор за договор: готово сви актери траже постављање међународних посматрача који би контролисали евентуални прекид ватре. Остало је нејасно – ко би, када и с каквим стањем „на терену” саставио мисију са задатком који изгледа „врло ризичан” у садашњим околностима. Могућни организатори се траже у ЕУ, као и „умереним” исламским земљама чији ауторитаризам и партнерство са САД одудара од саосећања маса с Палестинцима.    

Овдашњи медији су пружили прилику да се искажу, бар донекле, палестински представници и њихови симпатизери. Они су говорили да је у Гази на делу „геноцид” и критиковали неодлучност Савета безбедности УН.

Израелци тврде, пак, да само желе да неутралишу агресивност Хамаса. Коментаторима, овде бар, није сасвим јасно шта жели Тел Авив, и подсећају да досад ниједна акција, ни војна ни дипломатска, није решила проблем који истрајава већ пуних 80 година (модерне историје). Појединим хроничарима се чини да се новости, у већ виђеном, своде – на увећавање броја жртава разних једностраности. Док Буш још прича, а Обама ћути...