Мултиполарни свет Евроазије и Америке

Специјално за „Политику”

У тренутку када многи на Западу и даље говоре о „опасности мултиполарности”, настојећи да очувају систем који се урушава, чињеница је да је нови светски поредак већ започео своју историју. Дакле, више није реч о његовој најави, већ о реалности која се одвија пред нашим очима. Процес је видљив, симболички представљен на војним парадама у Москви и Пекингу, а фактички потврђен у сусрету Путина и Трампа на Аљасци. Његови стубови су три силе – Русија, Кина и Сједињене Америчке Државе – које граде оквир новог глобалног баланса.

Овај поредак не настаје у лабораторијама Вашингтона, Лондона или Брисела, већ у судару епоха, на историјском терену где се укрштају интерес, традиција и визија будућности. Његова полазишта нису више хегемонија и контрола, већ уравнотежени односи, поштовање међународног права и нова подела ресурса – од енергије до базних минерала – без којих свет не може опстати. Ако је 20. био обележен доминацијом англосаксонског модела и сталним кризама на Балкану и Блиском истоку, 21. век, чини се, улази у фазу у којој се центри моћи премрежавају између Евроазије и Америке, док остатак света бира страну.

Русија, под вођством Владимира Путина, ушла је у историјску фазу у којој њена војна, политичка и енергетска снага постаје незаобилазни фактор. Путин, упркос деценијама санкција и покушаја изолације, изградио је стабилан систем односа са глобалним Југом и Истоком. Самити БРИКС-а и ШОС-а показали су да Евроазија има алтернативни модел сарадње – заснован на принципу равноправности, а не хегемоније.

Кина, са Си Ђинпингом на челу, коначно је напустила резервисан став према светској политици. Његов говор на пекиншком Тргу Тјенанмен јасно је потврдио да се Кина појављује као глобална политичка сила, а не само економски гигант.

Овај говор имао је вишеслојно значење. С једне стране, био је намењен кинеском народу, подсећајући га на историјску улогу и борбу Кине против јапанског милитаризма и колонијалних сила. С друге стране, била је то отворена порука свету да Пекинг улази у нову еру као глобална политичка сила, спремна да брани сопствене интересе, али и да обликује нову архитектуру међународних односа.

У научним круговима сматра се да је Кина ступила на светску политичку арену у пуном капацитету – историјском, кроз улогу у Другом светском рату, и савременом, јер се доскора, као економски играч држала релативно резервисано и реаговала углавном када су њени непосредни интереси били угрожени.

Сједињене Државе, кроз повратак Доналда Трампа, почеле су да схватају да политика конфронтације, типична за период Буша, Клинтона и Обаме, води само ка сукобима и губицима. Сусрет на Аљасци између Путина и Трампа симболички је обновио савез који датира још из Другог светског рата, када су Совјетски Савез и САД заједнички сломили нацистичку Немачку. Данашња порука је јасна: само кроз баланс три силе могуће је очувати мир и спречити трећи светски рат.

Како је говорио Хенри Кисинџер, коначан облик поретка неће бити јасан све док не закорачимо дубоко у нови век. Оно што данас видимо јесте да мултиполарност, која се сада успоставља, заправо представља повратак на изворне принципе међународног поретка чију основу чини Повеља УН. То значи враћање ауторитету глобалне организације, а не бескрајном низу интервенција и једностраних одлука.

Европа је могла да буде четврти стуб новог поретка. Уместо тога, поновила је старе обрасце из времена Наполеона и Хитлера, инсистирајући на конфронтацији са Русијом и ширењу НАТО-а ка њеним границама. Уместо места за округлим столом, данас јој припада „четвртасти сто” у Вашингтону.

Британија, Француска и Немачка, три силе које су деценијама обликовале европску политику, суочавају се са опасношћу да постану изоловане зоне у новом светском поретку. Без сопствене визије, везане за ратну опцију и логику санкција, европске силе ризикују да изгубе и оно мало међународног ауторитета који им је остао.

Путин и Си пак не наступају сами. Њихову политику подржава већина глобалног Југа – од Латинске Америке до Африке и Азије. Реч је о државама које су деценијама биле потчињене колонијалним структурама, а нови светски поредак им нуди другачију перспективу: равноправно учешће, приступ ресурсима, заштиту националног идентитета, те Бразил, Индија, Јужна Африка, па и бројне арапске државе – све чешће стоје уз Москву и Пекинг.

Нови светски поредак није сценарио за будућност – он је већ почео. Москва, Пекинг и Вашингтон створили су његову основу, а остатак света бира стране. Док ЕУ клизи у периферност, а Британија, Француска и Немачка губе утицај, Србија има прилику да заузме место које јој историјски припада. Та шанса се не отвара често. Ако је пропустимо, Балкан би поново могао да буде искоришћен као детонатор туђих амбиција. С друге стране, ако је искористимо, балкански регион први пут може постати ослонац мира, а Србија незаобилазни фактор у новој глобалној архитектури.