Макронова трећа срећа

Ухваћен у вртлогу парламентарне парализе и немира на улицама, председник Француске Емануел Макрон поверио је премијерско кормило једном од највернијих сарадника Себастијану Лекорнуу. Доскорашњи министар одбране jедини је члан владе који је ту још откад је Макрон први пут изабран 2017. године, преживљавајући многе реконструкције и ванредне изборе. Страначке колеге га описују као политичара који зна да маневрише – вештина која је нарочито потребна скупштини у којој таласи ударају и с левице и с деснице и који прете да сруше сваку нову владу. Након Мишела Барнијеа и Франсое Бајруа, Лекорну је трећи станар Матињона за само годину дана.

Свестан изазова који су пред њим, пре свега јер до краја године мора да прогура буџет за наредну годину, Лекорну се у кратком говору пре него што је ступио на дужност трудио да делује самоуверено: „Не постоји немогућ пут”, рекао је он и најавио разговоре са свим парламентарним странкама. Ипак, велика блискост са Макроном, чија је популарност од само 15 одсто дотакла дно, док опозициони лидери Марин ле Пен и Жан-Лик Меланшон позивају на његову оставку, неће му бити од помоћи. За разлику од неких других у председниковом табору, Лекорну никада није јавно критиковао његову изненадну одлуку да прошле године распише ванредне изборе. Као министар војни од 2022, у потпуности је подржавао Макронов став да Француска и Европа морају да буду мање зависне од САД – делом и јачањем војне моћи.

„Одбрана мора да игра много важнију улогу у нашој националној дебати”, написао је Лекорну прошле године у књизи „Ка рату?”, о улози Француске и њене војске у промењеном светском поретку. Међутим, за разлику од Макрона, који никада није обављао јавну функцију пре доласка у Јелисејску палату, Лекорну (40) је већ са 19 година постао парламентарни аташе, а три године касније и саветник министра, док је за градоначелника Вернона изабран са 28. Прелетање из Републиканаца у Макронов Препород очигледно је добро аванзовао, пошто је под Макроном обављао низ функција, од државног секретара за еколошку транзицију преко министарстава за локалну самоуправу и потом за прекоморске територије, до првог човека оружаних снага.

Прошлогодишњи медијски извештаји о тајној вечери између Лекорнуа и Марин ле Пен, дали су му репутацију некога ко уме да сарађује и с крајњом десницом. Ипак, Ле Пенова је оценила да је његове именовање „последњи метак макронизма” иако је њена странка поручила да га неће одмах покушати оборити. С друге стране, Оливије Фор, лидер Социјалистичке партије, рекао је да су и Лекорнуови претходници представљани као искусни посредници: Барније је био главни преговарач ЕУ за Брегзит, док је Бајру био ветеран центра са деценијама искуства.

„То су фразе. Видели смо какав је резултат био”, оценио је Фор и додао да ће се Лекорнуу судити на основу његових поступака.

С обзиром на ове поруке, не може се очекивати да ће опозиција пристати на замрзавање социјалних давања или укидање државних празника само зато што сада те мере предлаже Лекорну, а не Бајру. Ако жели да избегне судбину свог претходника, мораће да пронађе друго решење. Можда и да се први пут усуди да противречи шефу. Оно што Макрон упорно одбија да призна јесте да пореске олакшице за корпорације и најбогатије, уведене од 2017, нису створиле обећавани раст, али су само током 2023. године из буџета исисале 62 милијарде евра.