Makronova treća sreća

Uhvaćen u vrtlogu parlamentarne paralize i nemira na ulicama, predsednik Francuske Emanuel Makron poverio je premijersko kormilo jednom od najvernijih saradnika Sebastijanu Lekornuu. Doskorašnji ministar odbrane jedini je član vlade koji je tu još otkad je Makron prvi put izabran 2017. godine, preživljavajući mnoge rekonstrukcije i vanredne izbore. Stranačke kolege ga opisuju kao političara koji zna da manevriše – veština koja je naročito potrebna skupštini u kojoj talasi udaraju i s levice i s desnice i koji prete da sruše svaku novu vladu. Nakon Mišela Barnijea i Fransoe Bajrua, Lekornu je treći stanar Matinjona za samo godinu dana.

Svestan izazova koji su pred njim, pre svega jer do kraja godine mora da progura budžet za narednu godinu, Lekornu se u kratkom govoru pre nego što je stupio na dužnost trudio da deluje samouvereno: „Ne postoji nemoguć put”, rekao je on i najavio razgovore sa svim parlamentarnim strankama. Ipak, velika bliskost sa Makronom, čija je popularnost od samo 15 odsto dotakla dno, dok opozicioni lideri Marin le Pen i Žan-Lik Melanšon pozivaju na njegovu ostavku, neće mu biti od pomoći. Za razliku od nekih drugih u predsednikovom taboru, Lekornu nikada nije javno kritikovao njegovu iznenadnu odluku da prošle godine raspiše vanredne izbore. Kao ministar vojni od 2022, u potpunosti je podržavao Makronov stav da Francuska i Evropa moraju da budu manje zavisne od SAD – delom i jačanjem vojne moći.

„Odbrana mora da igra mnogo važniju ulogu u našoj nacionalnoj debati”, napisao je Lekornu prošle godine u knjizi „Ka ratu?”, o ulozi Francuske i njene vojske u promenjenom svetskom poretku. Međutim, za razliku od Makrona, koji nikada nije obavljao javnu funkciju pre dolaska u Jelisejsku palatu, Lekornu (40) je već sa 19 godina postao parlamentarni ataše, a tri godine kasnije i savetnik ministra, dok je za gradonačelnika Vernona izabran sa 28. Preletanje iz Republikanaca u Makronov Preporod očigledno je dobro avanzovao, pošto je pod Makronom obavljao niz funkcija, od državnog sekretara za ekološku tranziciju preko ministarstava za lokalnu samoupravu i potom za prekomorske teritorije, do prvog čoveka oružanih snaga.

Prošlogodišnji medijski izveštaji o tajnoj večeri između Lekornua i Marin le Pen, dali su mu reputaciju nekoga ko ume da sarađuje i s krajnjom desnicom. Ipak, Le Penova je ocenila da je njegove imenovanje „poslednji metak makronizma” iako je njena stranka poručila da ga neće odmah pokušati oboriti. S druge strane, Olivije For, lider Socijalističke partije, rekao je da su i Lekornuovi prethodnici predstavljani kao iskusni posrednici: Barnije je bio glavni pregovarač EU za Bregzit, dok je Bajru bio veteran centra sa decenijama iskustva.

„To su fraze. Videli smo kakav je rezultat bio”, ocenio je For i dodao da će se Lekornuu suditi na osnovu njegovih postupaka.

S obzirom na ove poruke, ne može se očekivati da će opozicija pristati na zamrzavanje socijalnih davanja ili ukidanje državnih praznika samo zato što sada te mere predlaže Lekornu, a ne Bajru. Ako želi da izbegne sudbinu svog prethodnika, moraće da pronađe drugo rešenje. Možda i da se prvi put usudi da protivreči šefu. Ono što Makron uporno odbija da prizna jeste da poreske olakšice za korporacije i najbogatije, uvedene od 2017, nisu stvorile obećavani rast, ali su samo tokom 2023. godine iz budžeta isisale 62 milijarde evra.