Неколико секунди је довољно да се све уруши у животу

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Борис Режак, српски кантаутор из Босне и Херцеговине, који је недавно освојио прво место на фестивалу „Београдско пролеће” према оцени публике. Објавио је албуме „Након толико година” и „Корак даље”, као и низ успешних синглова. Његове песме „Анђео”, „Покора”, „Господска улица” постале су велики хитови… Сматра и да му је „Господска улица” поново „отворила” врата каријере.

Његов став је да је тешко да се људи споје као у филмовима, да има таквих случајева, али су ретки, и да живот између двоје увек захтева озбиљан компромис и поштовање, да различитости могу да буду добре, али и сличности, и да све зависи од тога – шта је за кога суштина.

– То је отприлике мој живот и моја улога у породици. Увек ту има неко ко је незадовољан, траже нека своја права, али стварно мислим да су најважнији компромис и љубав. Кад год изађем из куће, ја просто морам да загрлим чланове моје породице и да их пољубим. И сад кад се поново вратим, ја ћу опет њих да цмокнем. Знам да их то нервира, али мене је баш брига. Капирам да то што радим има смисла. Убеђен сам у то. За мене су љубав поступци. Сваки дан. Мислим да су поступци битнији од речи. Важно је да се покажемо на делу сваки дан. Једноставно покушавам у својој породици да имамо што више срећних тренутака. Лепо је кад си окружен позитивним људима, јер ће ти онда и они помоћи да нађеш срећу. Мислим да има лоших енергија, треба их избегавати, а с друге стране, и те лоше енергије су негде некако напаћене. И њима треба помоћи – појаснио је Режак.

Супругу је упознао после једног концерта у Сава центру.

– Интересантно је да она није знала чиме се заправо бавим. После неколико месеци чули смо се преко неких заједничких пријатеља, размењивали имејлове, поруке, видели смо се… Ја сам тада још увек живео на релацији Бањалука–Београд и онда сам одлучио да живим у Београду. Све остало је историја. Моја супруга је исто као и ја имала жељу да има велику породицу, да имамо барем троје деце, и то нам се остварило. После велике трагедије која се догодила у ОШ „Владислав Рибникар”, донели смо одлуку да она да отказ на послу и да се посвети породици. Видео сам да је тешко васпитати клинце у Београду и да оба родитеља раде. После те трагедије донели смо одлуку да она да отказ, а да ја радим више на каријери. Када сам то одлучио, некакве ствари су и почеле да се дешавају… Чињеница је да много радим… Породица је најважнија у животу. Када нисам код куће три, четири дана, имам проблем јер ми недостају баш много. Може то било ко да протумачи како год жели, али ја не волим да сам изван куће – рекао је Режак.

Најтежи тренутак у животу за њега је била смрт мајке, која је преминула три месеца након постављања дијагнозе рака плућа.

– Ми, обични смртници, нисмо навикли да гледамо смрти у очи. Нисам био припремљен за то. Мајка ми је умрла на рукама… А с друге стране, не бих тај моменат мењао ни за шта на свету. Опрашташ се од некога ко ти је дао живот, кога си највише волио… И говориш некакве последње речи. И кад прође то све, прође неких годину дана, онда почне тебе да „удара” нешто, почнеш да постављаш себи некаква питања, почнеш да се преиспитујеш… Отац си, плашиш се за своје клинце, онда почне мозак да ти „ради”. То су неки периоди које мање-више сви морамо проћи. И то је нешто непознато... Касније је све теже и теже… – навео је гост нашег подкаста.

До деведесетих година прошлог века каже да је уживао у животу, одрастању, да није био оптерећен глупостима… Било му је дивно у школи, волео је пријатеље, музику… То је био најлепши период његовог живота.

– Онда је 27. априла 1991. године рођен мој брат Дарио, и од тог момента некако почиње све да бива тешко. Прво, мајка је имала тежак порођај и пар секунди је довело до тога да је он и данас у инвалидским колицима. Има церебралну парализу. Неколико секунди је довољно да се све уруши у животу. Не желим да говорим о разлозима због којих ми породично мислимо да је дошло до тога… Кад одрасташ уз брата који је у инвалидским колицима и гледаш мајку како пати, јер нико више неће од мајке да пати, и оца наравно, онда твој осећај ка угроженим људима је другачији… Просто све разумеш. Можда је то и мене довело до тога какав сам данас. После те трагедије која нам се догодила у породици, дошао је рат и распад једне земље, земље у којој сам функционисао, исто гледао на људе, без икаквих разлика у именима, презименима. И то је било то, наравно да мораш да одрастеш – казао је наш саговорник.

Истакао је и да често наступа са песником Марком Милошевићем и да се одлично уклапају…

– Мислим да он у том домену нема никакву конкуренцију на овом подручју. Не постоји нико ко је тако харизматичан, ко изађе на сцену и говори своју поезију. Можда су песници мало стидљиви или је он то мало дигао на виши ниво, што је добро. А с друге стране, ја са својим песмама и извођењем на клавиру људима сам некако интересантан. Мислим да смо до сада имали више од 300 заједничких наступа. Нас двојица се и приватно дружимо. Један у другог имамо поверење и гледамо да будемо подршка – појаснио је наш саговорник.

Борис Режак имаће велики концерт 14. октобра у Сава центру и обећава да ће оне који дођу водити кроз песме које су заједно заволели, оне које годинама причају њихове приче… То ће бити прилика и да се људи препознају у мелодијама, стиховима, у тишини између нота…

– Мени је музика све. После 26 година званичне каријере – ја сам срећан, захвалан, радим оно што волим. Та музика долази до људи, они мени враћају ту енергију, сваки пут после наступа захваљују ми се и ја се њима захваљујем. Просто је то неверојатна захвалност и сваки наступ доживљавам као последњи, у смислу давања емоције и енергије. И оно што је мени јако битно, хоћу да станем иза својих песама, да нико не помисли да је то неки лажни човек без емоције и без душе, него желим да представим своје песме и да оне буду испред мене. Нисам никада размишљао о каријери. Просто немам тај ген ни за бизнис ни за промоцију, такве ствари ме не привлаче и онда бежим од тога… Само хоћу да радим нешто и да ми буде лепо. Данас врло мало ствари радим под морањем – истакао је Режак.

У подкасту је говорио и о томе које поп-певаче цени у Србији, да ли ће учествовати на фестивалима, какве успомене носи из војске, како памти тренутке из детињства…

„Господска улица” посвећена Бањалуци

Песму „Господска улица”, која је веома популарна у региону, Режак је посветио свом родном граду – Бањалуци. Песму је написала Беба Балашевић, ћерка Ђорђа Балашевића.

– Хтео сам да оставим траг и да напишем песму о свом родном граду. Иначе, живим већ 20 година у Београду. Дружио сам се са Бебом и замолио сам је да напишемо једну песму. Нема много песама о Бањалуци. Пошто не могу да донесем златну медаљу јер нисам спортиста, одлучио сам да поклоним неку лепу песму, с тим што ми је идеја била да то не буде песма локалног карактера, него да имамо одређене слике из Бањалуке. Желео сам да песму заволе заиста у читавом региону. Беба, мој пријатељ Драган Ивановић, са којим сам радио аранжман, и ја смо ту песму радили скоро шест месеци. То је стварно био одређени процес, много се тога мењало, Беба и ја смо разговарали какав текст треба да се напише, да ли треба да мењамо неке одређене мелодијске линије у тој песми. Неких седам дана размишљао само о темпу те песме. Баш су се онако пажљиво бирале речи. Али нисам ни у најлепшим сновима могао да поверујем или да будем приближно сигуран да ће то бити велики хит. Не знам ко то може да зна. Али оно што могу сигурно да кажем је да се, како сам се односио према тој песми, тако се односим и према свим осталим песмама. Свестан сам до колико великог броја људи је дошла та песма, да малтене сви знају „Господску улицу”… Осећам се испуњеним, лепа је ствар тако нешто урадити – навео је Режак.

Нисам хтео од себе да правим циркузанта

У подкасту је било речи и о томе да никада није пристајао на компромисе и да је остао скроман упркос бројним успесима.

– Мени је музика све. Рођен сам у музичкој породици. Први пут сам ишао са оцем на наступ када сам имао само пет година. Свирам неколико инструмената. Стално сам вежбао да свирам на њима. То сам волео. Иначе, данас свако може да се појављује у медијима… Нема некога ко ће да каже: „Склоните глупости са телевизије”. Све је дозвољено. Просто смо пуштени низ воду. Такав нам је систем у коме се каже да можете да радите шта хоћете, осећајте се слободно, а у ствари се заглупљујемо као друштво. И то је ваљда циљ ове игре. Ја просто нисам никад прихватио то, то ми је било смешно. Нисам хтео од себе да правим циркузанта. Ево, сада после 26 година званичне каријере, могу да кажем да сам срећан, захвалан, радим оно што волим, та музика долази до људи, они мени враћају ту енергију, сваки пут после наступа захваљују ми се, и ја се њима захваљујем. Сваки наступ доживљавам као последњи, у смислу давања емоције и енергије. И оно што је мени јако битно – хоћу да станем иза својих песама, да нико не помисли да је то неки лажни човек без емоција и без душе – додао је Режак.

Никад нисам радио „на бакшиш”

У подкасту је говорио да је било и периода када је желео да каже музици заувек збогом и ради било шта, чак и да отвори пиљарницу…

– То је био двехиљадитих година. Почео сам да радим у клубу, као већина музичара. И никад нисам радио „на бакшиш”, нисам никад хтео да га узмем. А дешавало се када кренем да наступам да се ухвати ред људи који траже одређене песме. И мени то није тешко... Међутим, из ноћи у ноћ то мало већ постаје напорно. Легнем у четири ујутру, спавам до девет ујутру и пролази ми кроз мисли комплетан репертоар, шта сам свирао… Онда сам рекао себи да то нигде не води и да хоћу нешто више.

Хоћу нешто да стварам, своје песме или да оставим музику – открио је Режак.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ