Српска наива и пиротски ћилими у Шведској

Специјално за „Политику”
Стокхолм – Даларна, област у западном делу средње Шведске, с правом се сматра колевком националне изворне уметности. Ту се налази градић Лександ, што у слободном преводу значи „разиграни песак”, а мени се чини да је овде све разиграно и у складу: природа, традиција и уметност. У живописном пејзажу разбацане су дрвене куће; црвене, са бело обојеним рамовима око врата и прозора, чију су унутрашњост током 18. и 19. века осликавали локални самоуки сликари.

Крај је надалеко познат по богатству фолклорне традиције, а Дала сликарство уз незаобилазног дрвеног коњића неки су од најпрепознатљивијих симбола Шведске. Зато је ту, у срцу ове високо индустријализоване земље, туризам већ 150 година најзначајнија привредна грана.

У Културном центру Лександа 12 година заредом одржава се међународна изложба под називом „Раскршћа”. Пројекат представља културни мост – сусрет уметника из целог света. Са наших простора овде су излагали, да поменемо неколицину: Карановић, Зец, Ракиџић, Бешић, Кнежевић, Величковић.

Током историје, све културе света стварале су уметност као одраз сопственог идентитета, а она је била идеални посредник у међукултурној комуникацији. Уметност има својства универзалности, али нису све уметности подједнако вредноване. Империјални центризам Запада потцењује естетско стваралаштво остатка света, које нема узоре у канонима античке Грчке и ренесансе. Тај поглед на културу из перспективе „центар” и „периферија” или „ми” и „они” има патронизирајући став према уметности периферије,руковођен је сопственим мерилима вредности и не труди се да упозна другу страну. Притоме се занемарује чињеница да су баш„они” у преломним тренуцима кризе били велики извор инспирације, доприносећи тако грандиозном узлету академске уметности центра.

Тој периферији припада и уметност самоуких. Они немају естетско образовање, нити њихова такозвана наивна, примитивна или маргинална уметност подлеже било каквим правилима ликовности; њих не занимају перспектива, закони композиције, нити однос светлости и сенке. Код те уметности, којој је тешко дати адекватан назив и коју је тешко класификовати, једно је извесно: она се ствара спонтано и из срца, а уметници као да не сликају оно што виде већ оно што мисле да виде.

Аутори овогодишње изложбе која носи назив „Sär art – genuin naivism”, кустоси Даг Франзен и Јовица Марчета, позајмљујући експонате из збирки музеја, приватних колекција и од уметника, направили су интересантан мозаик, доводећи уметност периферије у центар интересовања. Свуда унаоколо по овом модерном здању, слике и скулптуре из различитих култура отимају се о наш поглед: чудотворне лутке Акуа’ма и обредни поклони из Африке, шведско Дала сликарство и цртежи у песку Абориџина. Једна крај друге, снагом својих набијених форми зраче камена Шона скулптура из Зимбабвеа и магична пластика Драгише Станисављевића. До њих, викиншке руна стене, слике Шама из Лапоније и наивна уметност Шведске и Србије.

Ово је трећи пут у последње две године да је српско наивно сликарство пред шведском публиком, па се чини да овде воле тај фантастични универзум живих боја. Да ли зато што призори са слика као да припадају неком идиличном свету, мало бољем и лепшем од овога нашег, или зато што тај стил налик дечјем зрачи позитивном енергијом проносећи поруке добре воље и пријатељства? Овде су представљени радови најпознатијих сликара српске вишеетничке наиве, што чини више од пола целокупне изложбе. Пред гледаоцима, као на филму, промичу сцене из Илијаде Илије Босиља, Рашићев поглед из птичје перспективе и разбокорени сеоски призори Добросава Милојевића. Робусни ликови Мартина Јонаша, између пасторалног пејзажа Мирослава Живковића и одломака из снова Милосава Јовановића. Ту су и Флорика Пује, Животин, Јан Бачур, Мраз, Књазовић, и многи други.

Најчешћа тематика ових слика су дневна збивања на селу или традиција и обичаји народа; и баш та загледаност у сопствени идентитет сматра се у данашње време мултикултуре разлогом повећане заинтересованости у свету за ову врсту уметности. Изложба има добар одјек у штампи, а у оквиру едукативног програма организована су предавања о маргиналној уметности, као и посете за школе.

Овде се нашла и једна слика академског сликара Воје Станића, која је већ једном излагана са сликама наиваца. То се догодило 1969. године, на великој заједничкој изложби југословенске наиве у Стокхолму. И тада, и сада, присуство ове слике потврђује универзалност и магично јединство свих врста уметности, а успех ове изложбе сведочи да наивна уметност није маргинална већ само маргинализована.

-----------------------------------------------------------

Студенти проучавају шаре

(/slika2)Ту је изложено и неколико примерака старих пиротских ћилима, оних истих који су давне 1957. године били приказани на изложби у Стокхолму. Према првобитној замисли ћилими је требало да буду само лепа позадина главном делу изложбе. Међутим, изгледа да су дубок и зрели склад њихових пригушених тонова направили изванредан утисак – ту се посебно истиче ћилим „Свекрвин језик” из 19. века – па су ова племенита ткања већ на отварању била врло запажена. Можда је публика у топлини којом зраче ови предмети са границе светог и профаног препознала симболе које они у себи чувају: порекло, традицију, завичај.

Запитан да каже своје мишљење, историчар уметности – специјалиста за текстилне творевине – у првом тренутку прилично уздржан, пошто их је пажљиво прегледао са свих страна, био је импресиониран квалитетом ткања, двоструким лицем и разноврсношћу мотива пиротских ћилима. Према речима кустоса Јовице Марчете, студенти академије примењене уметности из Лександа су врло инспирисани драгоценом хармонијом њихових боја и шара, па свакодневно долазе на изложбу, марљиво уносећи у своје бележнице утиске и скице.