Пет претњи Обамином успешном мандату

И даље су велика очекивања од председничког мандата Барака Обаме, мада неки од симпатизера новоизабраног председника почињу да сумњају у његову посвећеност и способност да спроведе суштинске промене у америчкој унутрашњој и спољној политици.

Да би председник Обама имао шансе да бар делимично испуни најважнија очекивања оних који су за њега гласали, важно је да схвати које су му највеће претње.

По мојој процени, ово су пет највећих претњи:

Прва је, очигледно, тренутна економска криза. Многи чланови Обаминог тима су или пулени Алана Гринспена или су подржавали његов „саморегулативни” приступ управљању америчком економијом. Гринспен је готово две деценије – и под демократским и под републиканским администрацијама – био главни архитекта фискалне политике која покреће и дефинише америчку економску политику. Неки од критичара попут нобеловаца Џозефа Стиглица и Пола Кругмана верују да је Гринспенова политика суштина тренутне економске кризе. На самом почетку мандата Обама мора да покаже да је способан да управља економским хаосом који је уздрмао поверење Американаца. Да би то урадио, он мора да покаже да он и његов тим нису таоци Гринспенове заоставштине. Уколико не успе да покаже да је нова администрација способна да се суочи са изазовима које намеће криза, брзо ће му ослабити подршка и доћи ће до скупих политичких борби – углавном између Обаме и његових демократа у Конгресу.

Другу дилему која прети његовом председничком мандату представљају ратови у Ираку и Авганистану. Он мора што пре да заврши оба рата, и то на начин који ће му омогућити да прогласи победу. Уколико их не заврши, то ће угрозити економски опоравак Америке и брзо ће развејати илузије либералној антиратној бази, која је била од пресудног значаја за његову унутарстраначку победу над Хилари Клинтон. Окончање ових ратова неће бити лако и захтеваће од новог председника да се покаже као изузетан лидер.

Трећа претња је могућност да Обама поклекне пред својим егом и покуша да докаже да је истовремено и одлучни главни заповедник америчких оружаних снага и искрени патриота. Чак и после победе на изборима, Обаму прогоне оптужбе из кампање да ће бити неефикасан и неодлучан лидер кога ће, по речима самог његовог потпредседника Џоа Бајдена, међународна криза или неки страни лидер врло брзо „ставити на пробу”. Републиканци су такође играли на страх и предрасуде америчких бирача тврдећи да Обама није довољно велики патриота, па чак и да није „прави” Американац. Нови председник ће можда бити на искушењу да докаже своје способности новом војном авантуром. Таква авантура, чак и ограниченог домета, врло вероватно би избацила из колосека његов програм промена.

Четврти изазов предстоји ако Обама буде сувише окупиран економском кризом и унутрашњом политиком, ризикујући да национална безбедност и спољна политика постану власништво потпредседника и државног секретара. Нешто слично се догодило са администрацијом Џорџа Буша млађег и знамо колико је то било катастрофално за Америку и свет. Нови председник мора да буде власник сваког аспекта своје администрације и не сме да дозволи да целу његову платформу промене неутралишу чланови његовог кабинета.

Пето, оптерећен претерано великим и нереалним очекивањима, Обама ће можда пожурити да пребрзо реши превише проблема. Можда ће се пренапрегнути у настојању да постане „историјски” лидер, за каквог су га већ прогласили његов пи-ар тим и многи коментатори. Наиме, већ га пореде са Абрахамом Линколном, иако није провео ниједан дан као председник САД. Можда ће бити у искушењу да искористи подршку јавности коју има да сломи отпор у Конгресу. То би била грешка слична оној коју је направио Бил Клинтон у првом мандату са реформом здравства. Суштина доброг председниковања је у способности да се буде снажан лидер, али да се сачува довољна подршка јавности за компромис са Конгресом у решавању чак и највећих проблема. Председник не може да намеће одлуке, он мора да преговара, да се нагоди и ако је потребно да принуди Конгрес који је често неспреман на акцију. Ако Обама буде почео да се понаша као Линколн, да води администрацију као Буш млађи, а економију као Џими Картер, неће само пропустити да испуни очекивања – него ће се и осигурати да остане председник са само једним мандатом.