Светковине ватре у Европи

Обредне ватре су универзално распрострањена појава. Сам чин паљења ватре и окупљања око ње произлази из исконског узбуђења које њена топлота, пламен и начин сагоревања изазивају код сваког појединца. Ово узбуђење и опчињеност пламеном и данас су врло очигледни уколико се пажљиво посматра понашање људи, нарочито деце која стоје поред отвореног огњишта. Па ипак, стављање ове праксе у одговарајући историјски и географски контекст може да буде корисно зато што показује да су савремени феномени производ сложених процеса који су на територији српског православног подручја били у извесној мери општи, а само делимично посебни, односно различити од других.

Традиционалне обредне ватре широм европског континента пале се у различито доба године. Џејмс Фрејзер распознаје два циклуса паљења ватри, који се у свакој локалној заједници испољавају у једној од мноштва могућих комбинација. Први циклус је одређен према положају Сунца на небеском своду и дужини обданице, те садржи четири временске прекретнице, а то су зимска краткодневица, летња дугодневица и пролећна и јесења равнодневица. Он се слаже са главним сезонама пољопривредне године, а пре свега са сетвом у пролеће и жетвом у јесен. Други циклус је везан за почетак топлог и хладног периода, односно усклађен је са сточарским календаром извођења стоке на испашу и њеног повратка, и то у периоду око 1. маја и 1. новембра.

У покушају да објасни порекло и разлике између светковина с ватром, Фрејзер прихвата мишљење Џона Бренда да је бадњак зимски двојник дугодневичке ватре, паљен унутра, уместо напољу због хладног и ружног времена у то доба године. Тако је зимска ватра добила карактер приватне или домаће светковине, те тиме знатно одудара „од јавности летње светковине о којој се народ скупљао на неком отвореном месту или упадљивој узвишици где је заједнички палио огромну ватру и око ње играо и веселио се”.

Други аутори не виде противречност између јавних и приватних ватри, већ их сматрају комплементарним појавама. Шпиро Кулишић скреће пажњу на могућност да је бадњак доношен у кућу са заједничке родовске или сеоске ватре која је обнављана сваке године. На то указују подаци из Ирске, Јерменије, Русије, али и из Хрватске и Македоније. С друге стране, грађа коју је Сима Тројановић сакупио о обредним ватрама на простору централног Балкана и шире указује на значај кућног огњишта као главног обредног места породичног живота. Он налагање бадњака на огњишту доводи у везу и са народним обичајима везаним за најзначајније тренутке у животном циклусу појединца и породице, као што су свадба, трудноћа, порођај и смрт.

Паљење ватри и налагање светог дрвета у време краткодневице, када је снага сунца на измаку, представљају древни обичај чије порекло није могуће тачно утврдити. Без обзира на то да ли је паљење зимских ватри традиција иницијално везана за одређени народ који ју је са собом преносио, или је независно поникла на различитим територијама, она је у сваком случају заживела у многим деловима Европе.

И на Балкану, ова традиција се везивала за територије на којима су истовремено живели и смењивали се различити народи међу којима је увек било староседелаца који су неговали своју традицију и традицију досељеника који су доносили нову... Обредна пракса налагања бадњака у просторима централног Балкана представља синтезу различитих традиција. Народне традиције предантичког периода (пре свега Илира, Трачана и Келта) посвећене култовима сунца, огњишта и плодности свакако су биле ослонац државним прославама у оквиру Римског царства, које су биле посвећене зимском солстицију и Новој години. Тако се свечарски период у доба позног царства састојао од више прослава, почев од Састурналија (17–24. децембра), преко Рођења непобедивог Сунца (25. децембар) до Календи (1–5. јануар). Словени су, затим, донели традиције из своје постојбине, које су се надовезале на затечене, при том их појачавајући култом храста везаног за стара словенска божанства посвећена ватри и небу, попут Дажбога и Сварога. И сама реч „бадњак” у свом старословенском облику и каснијој српској изведеници значи „старати се о (нечему или некоме), чувати”, а и у савременом српском језику глагол „бдети” значи „бити будан”, те наговештава да се односи на посебно драгоцен, односно свети предмет. Дакле, ради се о прожимању затечених и донетих религијско-обредних традиција које су се надаље претапале, мењале, заборављале и поново обнављале. При том, те традиције су заживеле као део организоване црквене али и спонтане народне религије.

Хришћанска црква је очигледно од самих почетака схватала значај паганских народних обичаја, нарочито оних који су били посвећени краткодневици, када природа замире, и пролећној равнодневици, када се буди и треба да обезбеди плодног усева и стоке. Тако су Божић и Ускрс наследили ове претхришћанске празнике.

У Византији, која је званично прихватила хришћанство у 4. веку, Божић је припојен постојећем свечарском периоду који се састојао од више прослава, а чији је средишњи део било Рођење непобедивог Сунца (25. децембар). Па ипак, требало је да прође дуже време да би верници прихватили да се сада на овај исти дан слави рођење Исуса Христа. Црква је настојала да христијанизује паганске елементе празника који су јавно слављени, али је истовремено била толерантна према њиховом одржавању у приватном, породичном амбијенту. Обреде које је народ по инерцији наставио да практикује као израз спонтаног весеља у јавном простору, попут паљења ватри испред кућа и радионица, преко којих се „скакало и гатало”, црква је у више махова забрањивала.

 (Из књиге „Божић у Боки Которској“, у издању „Чигоја штампе“, Београд, 2008)