Духовна помоћ православних мисионара

„Човек треба да има радост живота уопште, да разуме лепоту Божју којом је окружен, схвати вољу Божју и Његову љубав којом је човек створен, да схвати свој циљ постојања и да се радује животу, а никако да живот му буде тежак, јер човек сам себи товари ту неистину да је живот тежак”, каже у разговору за „Политику” протојереј-ставрофор хаџи Љубодраг Петровић, секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, уочи најрадоснијег хришћанског празника Божића.

– Човек истински верујући је радостан. Ако нема радости поставља се питање да ли уопште и како он то верује јер православна вера је вера радости – истиче отац Љубодраг.

Радост, љубав, наду, разумевање, утеху и спас многобројни сарадници установе чији је секретар деценијама дарују свима који им се обрате. Верско добротворно старатељство постоји од 1967. године као установа за унутрашњу црквену мисију, а од 1998. године њен секретар је отац Љубодраг којем је патријарх Павле поверио да изврши реформу и прилагоди Старатељство потребама нашег народа. Установа на чијем је челу сам поглавар цркве, односно патријарх Павле, сада има осам ресора – за просвету, породицу, брак и васпитање, за милосрдни рад, штампу, мисионарски рад, здравствено и правно саветовалиште, као и ресор за координацију.

– Трудимо се да човек разуме да је Бог створитељ наш, Бог живих, а не мртвих, да је Бог љубав, да ниједног човека не оставља и свакоме помаже ако човек то жели. Бог помаже не нарушавајући нашу слободу, не вршећи никакво насиље над човеком – објашњава отац Љубодраг.

Сви сарадници раде бесплатно, а, осим свештеника који су на челу ресора, свима који закуцају на врата Верског добротворног старатељства у Француској улици у Београду, без обзира на то које су вероисповести, помажу економисти, професори, правници, психолози... Отац Хаџи Љубодраг Петровић нарочито је поносан на докторски тим који броји више од 20 лекара специјалиста који дају бесплатне савете.

– Они се ту појављују и као стручњаци, али и као људи који воде рачуна о души, дакле и као духовници. Долазе људи сиромашни, болесни, а овде се показује велико разумевање за сваког без обзира на то у каквом се стању налазио. Ми им враћамо наду и достојанство, то је суштина и ових лекара и свих духовних разговора које водимо овде. Такође и правници имају тај исти начин рада – помажу и као правници и као људи верујући, па људи имају поверења у њих и прихвате савете које им дају – истиче отац Љубодраг.

Посебно га радује то што имају више сарадника него што им је потребно, па су многи „у резерви”, долазе да помогну када је неки други сарадник спречен.

Најчешће у ресор за брак, породицу и васпитање, здравствено и правно саветовалиште долазе они узраста од 15 до 45 година. Отказ на послу, немогућност да се преживи, неспоразуми у породици, психички проблеми, разни страхови, дрога и секте само су неки од проблема са којима се носе у Верском добротворном старатељству.

– Ми нисмо никакво хуманитарно друштво да само доносимо кесе и помажемо материјално. Добро је и то, али није довољно. Човеку треба и духовно помоћи, растеретити његову савест од проблема. Не само да му се омогући да се опере споља, него да му се омогући да се опере изнутра. И по томе се разликујемо од других хуманитарних организација, које желе понекада да неку врсту културних догађаја надоместе овим духовним вредностима. Међутим, то не може. Ничим се вера, веровање, љубав Божја и Бог не може заменити – објашњава овај свештеник.

Отац Љубодраг испричао нам је и своја искуства када је био духовник Института за радиологију и онкологију у Београду и када је радио са пацијентима чији је живот „висио о концу”.

– Тешко је разговарати са болесником који је утонуо у своју болест која га је потопила, али захваљујући свештенику, духовнику, разумевању тамошњих лекара и сестара, ипак, уђе нека светлост у његово срце па израз лица почиње да му се мења, оно постаје благо. Човек који разуме циљ и смисао свог постојања много ће лакше да преброди одређена животна искушења, а нарочито онај који верује у живот вечни и зна да је све ово пролазно, и здравље, и болест. Он је борбенији и спремнији да поднесе то искушење које се зове болест – прича отац Љубодраг.

Крајем педесетих година прошлог века био је један од ретких свештеника који је држао часове веронауке у храму. Долазили су му и стари и млади, ко год хоће да слуша, али у малом броју – једни нису смели, други су се плашили изругивања, а трећи су говорили: „Кад не иде комшија, нећу ни ја”, присећа се отац Љубодраг. Ситуација је почела да се мења када је 1969. године дошао у Београд, мада се и тада на његове часове у Храму Светог Саве гледало са великим подозрењем. Коначно, када је у храму Светог Александра Невског 1985. године основао Мисионарску школу, учионица је била премала за све оне који су желели да га чују. У просторију која може да прими педесетак људи нагурало би се чак 120 ђака, доктора наука, професора на универзитету, студената, људи разних занимања, средњошколаца.

– Осим јеванђелиста, светих апостола, самог Господа Исуса Христа и светих отаца, много сам пута цитирао и научнике, обично физичаре, али и хемичаре, биологе... Било је актуелно за време комуниста да се каже да наука припада атеистима, а вера неким затуцаним људима. А један научник каже да између науке и вере нема никаквих сукоба, али они који мало знају о науци и они који мало знају о вери, они се нешто препиру и кад човек гледа са стране мисли да се расправљају наука и вера, међутим расправљају се два облика незнања – каже отац Љубодраг.

Уочи Божића, секретар Верског добротворног старатељства подсећа нас да се Божић празнује пре свега у храму, на Светој литургији и да су без одласка у цркву, обичаји које упражњавамо код куће празна форма без суштине.

– Желим да поздравим све наше вернике и све друге људе са овом анђеоском песмом: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља”. Да Господ даде да сви људи дођу до познања истине и да будемо једно у Господу Исусу Христу. Нека Господ Богомладенац Исус Христос подари свима мир, живот, здравље и љубав у сваком погледу и добру вољу међу људима – поручује отац хаџи Љубодраг Петровић.