Опасан отпад у напуштеним касарнама

Буџет за екологију ће ове године за око 1,5 милијарди динара бити већи него лане, каже Оливер Дулић,. Ни то, међутим, није много у поређењу са 1,1 милион евра које је влада обећала за санацију Бора или 10 милијарди евра без којих, како је процењено, не може бити решен проблем отпадних вода у Србији. Тај новац, објашњава Дулић за наш лист, највећим делом мораће бити извучен из фондова ЕУ или џепова приватних инвеститора. Нацрти седам закона, међу којима и оних о управљању отпадом и о амбалажи и амбалажном отпаду, који су направљени још 2006. године, послати су скупштини, чија је председница дала реч да ће бити увршћени у дневни ред. Дулић се нада да би се то могло догодити у фебруару.

Да ли сте спремни на субвенционисање индустрије рециклаже?

Стручњаци тврде да је то потребно макар у прво време, утолико пре што имамо много погона за рециклажу папира и метала, али у Србији готово да не постоје постројења за рециклажу стакла, гума, електронског отпада или отпадног уља?

Од произвођача и увозника будућег отпада наплаћиваћемо таксе,а новац ће се сливати у Фонд за заштиту животне средине, одакле ћемо субвенционисати рециклажу. Размишљамо да уведемо и неку врсту депозитног система, који би подразумевао да грађани који донесу амбалажу у прикупну станицу добију део новца натраг, што је такође економски стимуланс. Тај систем функционише у неколико земаља и даје сјајне резултате у Хрватској, с којом се можемо поредити по нивоу еколошке свести грађана и економској ситуацији.

Значи ли то да ће депозитни систем бити развијенији у односу на контејнерски?

Поједини стручњаци га сматрају најбољим решењем за амбалажу, која чини 80 одсто отпада, док се незванично чује да је индустрија „пунилаца флаша” против њега јер би омогућио држави да добије податке о томе колико су тачно флаша произвели.

Да ли је било притисака на Министарство у току израде нацрта закона?

Свакако да постоје различите врсте лобирања, али ниједно неће утицати да донесемо одлуку која не би водила чистијој Србији и економским погодностима за грађане и државу. Морамо да уважимо чињеницу да се производна индустрија ујединила и понудила систем који је успешан у већини земаља ЕУ, као што морамо да поштујемо чињеницу да се и депозитни систем добро показао. Можда смо најближи компилацији та два система.

Да бисмо имали што мање отпада којег се некако треба решити, најављивали сте забрану увоза старих аутомобилских гума и половне беле технике. Остајете ли при тој намери?

Увоз половног електронског отпада је забрањен, док ће забрана увоза старих аутомобилских гума бити регулисана новим законима. За сада не можемо да дозволимо увоз јер немамо довољно погона за прераду гума и електронског отпада. Али није ми тешко да замислим Србију у блиској будућности која ће имати енергане и електране на отпад. Прошле недеље смо потписали споразум са представницима цементне индустрије који је отворио пут да она користи алтернативна горива добијена спаљивањем половних гума и разних врста опасног отпада под строгом контролом.

Оно што не буде могло да се рециклира завршаваће опет на депонијама. Да ли ће бити, како је планирано, 29 регионалних депонија или ће већи обим рециклажног циклуса смањити потребу за њима? Успевате ли да се договорите са локалним самоуправама које су одбијале да примерегионалне депоније?

Нови закон о управљању отпадом предвидеће обавезност договарања и могућност да, у случају да не можемо да се споразумемо, влада одлучи где ће бити локације за регионалне депоније. Осим што ће градовиса 200.000 становника добити регионалне депоније, и мања места ће моћи, уколико је економски оправдано, да направе депоније са сортирницима и рециклажним центрима. Економски интерес ће убудуће бити покретач индустрије управљања отпадом и рециклаже. У Србији постоји неколико општина чија су комунална предузећа била неефикасна па су локалне самоуправе повериле управљање отпадом приватним компанијама, које су за дупло мање пара очистиле улице и запослиле дупло више људи. То је показатељ стравичне неефикасности комуналног система, што ће уредити улазак приватног капитала и конкуренције.

Да ли сте пронашли погодно место за најосетљивију депонију, ону на којој ће бити одлаган опасан отпад?

Преговарамо са војском. Постоји неколико локација, напуштених касарни које испуњавају критеријуме–да имају приступни пут, да су комунално опремљене, удаљене од насеља, у зони са повољним струјањем ветрова.

Нису депоније једини проблем које имате са локалним самоуправама. Често инвеститор добије од општине или града дозволу за градњу пре него што поднесе студију о процени утицаја на животну средину.

У многим локалним самоуправама нема функционалне еколошке инспекције, нити довољно стручних људи. Та нестручност се огледа и у примени студије утицаја на животну средину, погрешном схватању њене обавезности и неразумевању на које објекте се она примењује. Пре три недеље донели смо уредбу којом смо јасно дефинисали под којим условима се доноси студија и за које објекте.

Да ли сте задовољни уговором о продаји НИС-а? Изјавили сте да је проблем у преговорима са Русима било питање ко ће санирати досадашње загађење.

Према досадашњем искуству, претходни власник, што је овде била држава, увек има већу обавезу него купац што се тиче санирања загађења. Обећавам грађанима Панчева да ћемо инсистирати на договореној динамици инвестиција у технологију која неће загађивати животну средину.

Санирање загађења, дакле, плаћаће Србија?

Углавном ћемо га ми санирати.