Симболи љубави и оданости

Банатско Карађорђево – Љубомир Кокотовић, сликар из Банатског Карађорђева, има колекцију од 150 преслица. Мада су веома сличне, свака од њих има своју посебност и за сваку је везана нека животна прича. Када се узму у обзир начин њихове израде и околности у којима су настале, онда се може говорити о изузетној културној вредности.

Све Кокотовићеве преслице су настале у Лици па уметник наглашава да ниједна није млађа од 88 година, а има примерака који су старији и од дваипо века. У Карађорђеву живе потомци солунских добровољаца, ратника који су у српску војску регрутовани у Америци, међу емигрантима из Лике. Када се завршио Први светски рат, краљ Александар је борцима Личанима поклонио земљу у Банату где је изграђено данашње село. Све преслице настале су пре тога, у старом крају, а са собом су их доносиле Личанке када су се досељавале у Карађорђево где су им мужеви добили земљу, или су их накнадно са собом у мираз доносиле девојке удаваче по које су у Лику одлазили овдашњи младићи.

Иначе, Кокотовић је својевремено завршио постдипломске студије на ликовној академији у Бриселу, био међу најперспективнијим светским сликарима, излагао с Пикасом, Далијем, Мироом, живео у Паризу и Лондону, о њему су престижне светске новине писале хвалоспеве. Али, био је и велики боем немирног духа, па је изненада, из само њему знаних разлога, напустио светлости велеграда и вратио се у родно Карађорђево. Преслице сакупља још од детињства, од првих прела којима је у Карађорђеву присуствовао. Ти скупови су, каже, били и радио, и телевизија, и позориште, и концерти и фестивали.

– Уз преслице сам слушао невероватне приче о доживљајима личких авантуриста који су се отискивали преко океана – прича Љубомир, који ће, много година касније, и на основу тих прича, написати књигу „Гуд бај, Бродвеј, ело, Вранс” у којој архаичним језиком слика нарави и изузетну довитљивост Личана у белом свету.

– Преслице су у она времена углавном израђивали момци и даривали их девојкама као нарочит симбол љубави. Поклањали су их и очеви ћеркама, браћа сестрама. Момци су преслицама изражавали своја осећања која у складу са тадашњим патријархалним моралом нису могли да искажу речима. Због честих одлазака у ратове, момци нису ни завршавали своја уметничка дела па су их поклањали недовршена – објашњава сликар док показује баш такве примерке.Чобани нису имали алат за обраду дрвета па је израда трајала дуго, грубе комаде требало је дуго дељати да би се дошло до танке даске на којој су се гравирали разни орнаменти. На полеђини су често уграђивана огледалца како би се девојке огледале док преду на прелима и поправљале фризуре када би младићи закуцали на врата.

Преслице имају дугу историју, наш колекционар каже да потичу са Далеког истока. Арапи нису обожавали слике и ликове већ су гајили култ орнаментике, односно арабеске, што се преносило кроз векове до новијих времена. На наше подручје су их донели Турци. Срби су на преслице почели да стављају крстове, симболе вере и наде, затим хералдичке знакове као што су оцила – четири „С”. За израду се најчешће користи јасеново дрво, али и јавор, вишња. Често и тисовина као свето дрво. 

Већ годинама се у овом селу средњег Баната у зрењанинском округу, од Божића па до Светог Саве, одржавају „Карађорђевачка прела” са главним циљем да се сачувају некадашњи обичаји. Тада се приређују књижевне вечери, концерти, позоришне представе. Али се вуна више не преде, а преслице се излажу понекад.

– Док сам био дечак, после пређе на правим прелима преље би запевале и са момцима се хватале у коло. Једва сам чекао да порастем, да им се и ја придружим – сетно каже Љубомир Кокотовић.