Европу боли стомак

Последњих месец дана, отприлике, Европу боли стомак због Косова.
Узроци тог бола су вишеструки. Од косовских економских недаћа које трају (упркос обилатом финансирању из Европе), преко канонаде захтева за независност од стране његове албанске већине, до политичких мука за велике силе које морају да одлуче шта даље са Косовом.
Унутар Косова динамика је годинама иста.
Напољу, као да су САД и кључни играчи Европске уније (и НАТО-а) тек сад увидели хаос који су једним делом сами створили: "створили" утолико што су прво почели да се мешају у ствари бивше Југославије почетком деведесетих, а онда да интервенишу (ма колико да су им намере можда биле племените). Једна од последица деловања ових несрећних чаробњакових шегрта јесу постојеће косовске неприлике.

Сада се Европа, у својству Европске уније, суочава са огромним проблемом како да администрацију УН на Косову, Унмик, замени сопственом мисијом са седиштем у Бриселу – назовимо је Еумик.

Овог пута стомак највише боли Немачку, која обезбеђује више војника за Кфор (20 одсто) и већу финансијску помоћ од било које друге чланице. Пре 11 месеци студија коју је наручио Бундесвер утврдила је да је Унмик управљао нечим што је равно пропасти у социјалној, економској и политичкој сфери, па чак и да је томе доприносио.

Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата  и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. (То је можда прихватљиво неким Албанцима чији су преци привремено освојили територије "Велике Албаније" и који су са захвалношћу попунили целу једну ес-ес дивизију названу по њиховом традиционалном хероју Скендербегу.)

То је прошлост које су Немци врло свесни као народ који се суочио са историјским гресима своје нације више него било ко други. Они би хтели да је оставе иза себе.

Питање је како пребацити управљање полунезависним Косовом са Уједињених нација на Европску унију – како је предвиђено траљаво урађеним Ахтисаријевим планом и како предвиђа и такозвана тројка, састављена од америчког, руског и европског преговарача.

То би могло да прође релативно глатко кад би Савет безбедности могао да се договори и одобри тај трансфер. Али неће. Зато дипломате сада грабе да нађу неку врсту замене, као што је "одобрење" генералног секретара УН, савитљивог Бан Ки Муна (који је већ подржао Ахтисаријев предлог). Немачка је указала да би донекле била спремна да размисли о томе, упркос великим резервама. Но, има, изгледа, десет земаља ЕУ које се противе било каквом решењу за Косово које не би одобрио Савет безбедности.

За Немачку је ово питање посебно горуће због тога што коалициона влада у Берлину зна да мора да има одобрење Бундестага за било какву промену у својој мисији за Косово. Берлин је на опрезу и због тога што би Србија с правом могла да у Немачкој види окупаторску силу на њеном косовском делу уколико дође без мандата УН. Штавише, могла би да се створи представа да је Немачка дошла у Србију агресијом – трећи пут за сто година. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу. Колико би теже било сада за Косово са сумњивим мандатом?

Перцепција Немачке као окупаторске силе била би још снажнија када САД буду повукле преосталих 1.600 војника из састава Кфора, што је министар одбране Роберт Гејтс обећао за 2008. годину.

Не чуди онда то што Немци очајнички размишљају како да се извуку из косовске каљуге. Ова недоумица је натерала Волфганга Ишингера, преговарача ЕУ у оквиру "тројке", да у октобру предложи да се сукоб Србије и Косова реши по узору на уговор о зближавању две Немачке из 1972.

Све је то лепо, али чак и ако се сасвим занемаре бројне различитости између овог балканског сукоба и оног између две Немачке током хладног рата, не може да се занемари крајњи исход да је једна Немачка прогутала другу после пада Берлинског зида.

Србија није успела да прогута Косово од 14. века. Напротив, оно је временом постајало све несварљивије.     

Дејвид Бајндер
(Превела Ј. Каваја)

--------------------------------------------------------------------------

(Верзија на енглеском језику)

Europe′s Stomach

In the last month or so Kosovo has become a stomach ache for Europe. There are multiple causes for the ache. They range from Kosovo′s persisting economic misery (despite heavy funding by Europe) on to the drumfire of demands by its ethnic Albanian majority for independence and finally to the political distress of the great powers who are obligated to decide how to proceed on Kosovo.

Inside Kosovo the dynamic has remained the same for years. Outside it is as if the United States and the major players of the European Union (and NATO) have just awakened to the mess that they in part created : "Created" in so far as they began interfering and then intervening in the affairs of the former Yugoslavia at the beginning of the 1990s (however noble their initial intentions might have been). Among the results of the actions by these hapless sorcerer′s apprentices is the current Kosovo mess. Now Europe, in its European Union role, is confronted with the enormous problem of how to replace the United Nations authority in Kosovo, UNMIK, with its own Brussels-basedauthority - call it EUMIK.

The principal stomach ache sufferer at this time is Germany - which supplies the most troops (20 percent) of any of the member forces deployed by KFOR, and more fiscal support than any other country. Already 11 months ago a study commissioned by the Bundeswehr documented that UNMIK has presided over and even promoted what amounts to a disaster in the social, economic and political spheres.

Uniquely, Germany has a historical record in the Balkans - and specifically in Kosovo - as an invader AND an occupation power in the two world wars. (This might sit well with some Albanians whose forefathers temporarily gained territory in a "Greater Albania" and who gratefully manned an entire SS division named for their traditional hero Skanderbeg.).

It is a past that Germans, who have faced up to their nation′s historical transgressions more than most peoples, are acutely aware of. They would like to put it behind them At issue is how to transfer supervision of a semi-independent Kosovo from the United Nations to the European Union - as was foreseen by the bungling Ahtisaari plan of last spring, and is still foreseen by the so-called  troika consisting of American, Russian and European Union negotiators.

It could go fairly smoothly if the Security Council could resolve to approve a transfer. But It won′t. This has led to scrambling by diplomats to find some kind of substitute, such as "approval" by the UN secretary general, the pliable Ban Ki-moon (who had already endorsed the Ahtisaari proposal).

Germany has indicated some willingness to consider this,  despite grave reservations. But there appear to be 10 EU countries that object to any Kosovo solution that does not have Security Council approval.

For Germany the issue is especially acute because the Berlin coalition government knows that it needs the approval of the Bundestag for any change in its Kosovo mission. Berlin is also mindful that Serbia might well view Germany as an occupation power in the Kosovo portion of the country if it were present without a UN mandate. Moreover Germany could be perceived as having arrived in Serbia by way of aggression - for the third time in a century. German participation in the NATO action against Serbia in 1999 was hard enough to sell in the Bundestag. How much harder would it be with Kosovo today under a murky mandate?

The perception of Germany again becoming an occupier would be reinforced when the United States pulls its remaining 1,600 troops out of KFOR, as Defense Secretary Robert Gates has said will happen in 2008. Little wonder then, that the Germans are casting about desperately for ways out of the Kosovo morass. The dilemma prompted Wolfgang Ischinger, the troika negotiator for the European Union, to propose in October that the Serbia-Kosovo dispute might be resolved along the lines of the peaceful rapprochement begun between the two German states in 1972.

All very well, but even if one were to wipe away the many huge disparities between this Balkan dispute and the German dispute during the cold war, one cannot ignore the outcome of one Germany swallowing the other after the fall of the Wall.

Serbia has not been able to swallow Kosovo since the 14th century. Instead, since then Kosovo has grown evermore indigestible.