Србија, Сирија, Сајбирија

Од нашег специјалног извештача
Кент, Охајо – Иако грађани Србије могу помислити да су само ове године урадили много тога да име њихове државе буде препознатљиво у Америци, ако ни због чега другог онда макар због паљења америчке амбасаде у Београду, истина је да ни то није допринело да се име Србије уреже у сећање већине Американаца.

Боравећи последњих месеци на Средњем западу, уверила сам се да обични, па чак и високообразовани Американци не могу да погоде где се налази Србија, чак ни приближно.

Када сам као стипендиста америчког Стејт департмента дошла у универзитетски град Кент на североистоку Охаја, мислила сам да већина студената и професора Кент државног универзитета ипак неће имати проблема да лоцира Србију. Показало се да сам себи придавала исувише велики значај и да је из америчке перспективе Србија тако мала да, очигледно, нико нема разлога да било шта зна о њој.

Студенти, чак и они са којима слушам предавања на овдашњем Факултету за новинарство и масовне комуникације, и који су стално изложени медијском извештавању, најчешће нису имали никакве асоцијације на реч Србија и нису се стидели да отворено кажу да немају појма где је то. За разлику од њих, појединим професорима и запосленима на универзитету било је непријатно када би ме питали одакле сам и када им одговор не би ништа значио. На спомен Београда, осмехнули би се и климнули главом као да знају о чему говорим, али ми је неколико наредних питања открило да су у ствари само били љубазни.

Недавно сам у редакцији студентског магазина „Бур” разговарала са главном уредницом Саром Нусинов која ме је питала: „Ти си из Србије, то је тамо код Русије, зар не?” 

Следећег дана сам заказивала разговор са деканом Факултета за новинарство Џефом Фрутом и његова секретарица Дарлин Контручи је желела да прибележи одакле сам. Када сам дошла договореног дана, чула сам како ме најављује:„Наша гошћа из Сајбирије је овде.”

И иначе, људи су се често интересовали за то да ли је у Србији много хладно. Чудило ме је одакле им идеја да би у Србији било ледено када је у североисточном Охају снег почео да пада још у новембру, а температура се спустила испод нуле. Али, онда ми је постало јасно да је за многе Американце Србија у ствари „Сајбирија”.

Има и оних који мисле да смо смештени јужније. Тако сам од Сајмона Мисерлија, студента шпанског језика чула:„А, Србија. Блиски исток”.„Србија, не Сирија”, одговорила сам.„О!”, рекао је Сајмон, разочаран, јер је мислио да колико-толико познаје свет.

Како уопште можеш и да претпоставиш да ће се неко у Америци сетити где је Србија, почела сам себе да прекоревам. Схватила сам да нисам давала потпуне информације, па сам почела да говорим „Србија, Балкан”. Није помагало. Потом сам прешла на „Србија, југоисточна Европа” и мислим да је мојим познаницима од тада много лакше – барем знају о којем континенту је реч.

Још занимљивије је причати са онима који су нешто чули о Србији, али су им сазнања измешана, често површна или погрешна.

Тако ми се догодило да са једним истакнутим чланом академске заједнице водим овакав разговор. „Ти си из Србије. Значи говориш руски.”„Нажалост, не.”„Како не, зар се у Србији не говори руски.”„Не, говори се српски.”„Али је руски званичан језик.”„Не, није.”„Али је обавезан у школи.”

Нисам сретала људе који су посетили Београд, али сам од оних који прате збивања у свету чула да је Србија у ствари Босна, да је већинско становништво муслиманско, као и да у Београду бесни рат због ког сам морала да побегнем у Америку. Питали су ме зашто се Србија одвојила од Косова, констатовали да је Београд у рушевинама, као и да је Србија била део СССР-а, али је сада чланица Европске уније.

Они који знају нешто о Србији, углавном знају оно најгоре. Тереза Брускин, уредница студентског листа „Дејли Кент Стејтер”, питала ме је да јој разјасним ситуацију са „хапшењем оног човека са брадом” мислећи на Радована Караџића.

Али, за највећи број младих људи овде, Србија је земља за коју никад нису чули или се представа о њој налази у дубокој магли. Понекад ми се чини да разлог за то није искључиво место које Србији припада по величини, економској снази или броју становника, већ помало и у томе што би већина Американаца попадала на врло лаком тесту из географије.

Тако је Боб Киблер, студент историје уметности, тражио да наведем неку већу државу близу Србије како би схватио одакле долазим. Пробала сам са Мађарском и Румунијом, али то није био паметан избор. Пошто сам увидела да неће помоћи ако наведем остале суседне земље, а желећи да будем ближе западу него што јесам, рекла сам да је Србија релативно близу Италије. Боб се осмехнуо, задовољан што смо коначно решили загонетку мог порекла. И његови преци су из тих крајева. Открио ми је да су му корени у регији на италијанско-шведској граници.