Srbija, Sirija, Sajbirija

Od našeg specijalnog izveštača
Kent, Ohajo – Iako građani Srbije mogu pomisliti da su samo ove godine uradili mnogo toga da ime njihove države bude prepoznatljivo u Americi, ako ni zbog čega drugog onda makar zbog paljenja američke ambasade u Beogradu, istina je da ni to nije doprinelo da se ime Srbije ureže u sećanje većine Amerikanaca.

Boraveći poslednjih meseci na Srednjem zapadu, uverila sam se da obični, pa čak i visokoobrazovani Amerikanci ne mogu da pogode gde se nalazi Srbija, čak ni približno.

Kada sam kao stipendista američkog Stejt departmenta došla u univerzitetski grad Kent na severoistoku Ohaja, mislila sam da većina studenata i profesora Kent državnog univerziteta ipak neće imati problema da locira Srbiju. Pokazalo se da sam sebi pridavala isuviše veliki značaj i da je iz američke perspektive Srbija tako mala da, očigledno, niko nema razloga da bilo šta zna o njoj.

Studenti, čak i oni sa kojima slušam predavanja na ovdašnjem Fakultetu za novinarstvo i masovne komunikacije, i koji su stalno izloženi medijskom izveštavanju, najčešće nisu imali nikakve asocijacije na reč Srbija i nisu se stideli da otvoreno kažu da nemaju pojma gde je to. Za razliku od njih, pojedinim profesorima i zaposlenima na univerzitetu bilo je neprijatno kada bi me pitali odakle sam i kada im odgovor ne bi ništa značio. Na spomen Beograda, osmehnuli bi se i klimnuli glavom kao da znaju o čemu govorim, ali mi je nekoliko narednih pitanja otkrilo da su u stvari samo bili ljubazni.

Nedavno sam u redakciji studentskog magazina „Bur” razgovarala sa glavnom urednicom Sarom Nusinov koja me je pitala: „Ti si iz Srbije, to je tamo kod Rusije, zar ne?” 

Sledećeg dana sam zakazivala razgovor sa dekanom Fakulteta za novinarstvo Džefom Frutom i njegova sekretarica Darlin Kontruči je želela da pribeleži odakle sam. Kada sam došla dogovorenog dana, čula sam kako me najavljuje:„Naša gošća iz Sajbirije je ovde.”

I inače, ljudi su se često interesovali za to da li je u Srbiji mnogo hladno. Čudilo me je odakle im ideja da bi u Srbiji bilo ledeno kada je u severoistočnom Ohaju sneg počeo da pada još u novembru, a temperatura se spustila ispod nule. Ali, onda mi je postalo jasno da je za mnoge Amerikance Srbija u stvari „Sajbirija”.

Ima i onih koji misle da smo smešteni južnije. Tako sam od Sajmona Miserlija, studenta španskog jezika čula:„A, Srbija. Bliski istok”.„Srbija, ne Sirija”, odgovorila sam.„O!”, rekao je Sajmon, razočaran, jer je mislio da koliko-toliko poznaje svet.

Kako uopšte možeš i da pretpostaviš da će se neko u Americi setiti gde je Srbija, počela sam sebe da prekorevam. Shvatila sam da nisam davala potpune informacije, pa sam počela da govorim „Srbija, Balkan”. Nije pomagalo. Potom sam prešla na „Srbija, jugoistočna Evropa” i mislim da je mojim poznanicima od tada mnogo lakše – barem znaju o kojem kontinentu je reč.

Još zanimljivije je pričati sa onima koji su nešto čuli o Srbiji, ali su im saznanja izmešana, često površna ili pogrešna.

Tako mi se dogodilo da sa jednim istaknutim članom akademske zajednice vodim ovakav razgovor. „Ti si iz Srbije. Znači govoriš ruski.”„Nažalost, ne.”„Kako ne, zar se u Srbiji ne govori ruski.”„Ne, govori se srpski.”„Ali je ruski zvaničan jezik.”„Ne, nije.”„Ali je obavezan u školi.”

Nisam sretala ljude koji su posetili Beograd, ali sam od onih koji prate zbivanja u svetu čula da je Srbija u stvari Bosna, da je većinsko stanovništvo muslimansko, kao i da u Beogradu besni rat zbog kog sam morala da pobegnem u Ameriku. Pitali su me zašto se Srbija odvojila od Kosova, konstatovali da je Beograd u ruševinama, kao i da je Srbija bila deo SSSR-a, ali je sada članica Evropske unije.

Oni koji znaju nešto o Srbiji, uglavnom znaju ono najgore. Tereza Bruskin, urednica studentskog lista „Dejli Kent Stejter”, pitala me je da joj razjasnim situaciju sa „hapšenjem onog čoveka sa bradom” misleći na Radovana Karadžića.

Ali, za najveći broj mladih ljudi ovde, Srbija je zemlja za koju nikad nisu čuli ili se predstava o njoj nalazi u dubokoj magli. Ponekad mi se čini da razlog za to nije isključivo mesto koje Srbiji pripada po veličini, ekonomskoj snazi ili broju stanovnika, već pomalo i u tome što bi većina Amerikanaca popadala na vrlo lakom testu iz geografije.

Tako je Bob Kibler, student istorije umetnosti, tražio da navedem neku veću državu blizu Srbije kako bi shvatio odakle dolazim. Probala sam sa Mađarskom i Rumunijom, ali to nije bio pametan izbor. Pošto sam uvidela da neće pomoći ako navedem ostale susedne zemlje, a želeći da budem bliže zapadu nego što jesam, rekla sam da je Srbija relativno blizu Italije. Bob se osmehnuo, zadovoljan što smo konačno rešili zagonetku mog porekla. I njegovi preci su iz tih krajeva. Otkrio mi je da su mu koreni u regiji na italijansko-švedskoj granici.