Велики Редфорд златног Холивуда

И тако – гласи последња реченица у „Великом Гетсбију” – пробијамо се као бродови што против струје плове, а стално клизимо натраг, у прошлост.

Тамо, где је отишао Роберт Редфорд. Да ли је са његовом смрћу затворено последње поглавље златног доба Холивуда? Да, јесте. Као да је неко тихо затворио врата великог филмског студија изнутра и пустио одјавну шпицу. „The end.”

Људи умиру сваког дана. Глумци, редитељи, стари лавови, младе наде. Неко се предозира, неко падне са коња, неко прислони пиштољ уз слепоочницу и опали, а неко оде у сну, достојанствено, са 89 година на планини коју је претворио у своје филмско царство.

Златни дечко Холивуда био је лик који је у шездесетим годинама изгледао као да га је нацртао Бог лично, док је слушао Боба Дилана и пио бурбон. Није била то фаца коју је Свевишњи извајао за момка из Бронкса, као што је то учинио са Робертом де Ниром, већ лице у које би се затрескале његове партнерке у првим кадровима, па сценаристи нису морали да граде драматургију „одавде до вечности” да би Мерил Стрип, Барбра Страјсенд, Феј Данавеј, Деми Мур, да не набрајам, схватиле да је он не само недостижан, недокучив, мистериозан већ и опасан. Када би Квентин Тарантино, тај фан лудака, психопата и људи који у једном кадру пуцају тројици у главу писао тужбалицу о Редфорду, рекао би да је био опасан на другачији начин. Опасан јер је био кул без труда. Опасан јер је знао да улоге нису само такозвани метод глуме, зној и дерњава. Некад је довољно да станеш, погледаш и сви знају да је овај тип мистерија, нарочито кад ћути.

У „Три Кондорова дана” он је књишки мољац ЦИА, бежи од њених оперативаца, сумња, убија и преживљава, а изгледа као да је сишао са насловнице модног часописа.

Свако ко је икад гледао „Сви председникови људи” зна да је Редфорд био темељ тог филма, иако никад није урлао „погледај ме”, већ је ишао с новинарском бележницом, тумачећи легендарног новинара „Вашингтон поста” Боба Вудворда у афери „Вотергејт” у тандему са Дастином Хофманом који је тумачио истраживачког колегу Карла Бернстина. Док је Хофман наложен и хистеричан, Редфорд је ледено хладан, онај који ће политички сахранити Ричарда Никсона. Није одлепио да би га свет гледао и рекао му, момче, ти си творац политичких трилера седамдесетих година, у епохи америчке параноје као последице краја рата у Вијетнаму, нафтне кризе и Вотергејта. Само је склопио бележницу и отишао. Понекад се питам да ли је Боб Вудворд, икона америчког либералног новинарства, у каснијем животу све време глумио Редфорда, али једно је сигурно. Свакако је желео да буде Роберт Редфорд. Још од када је направио револуцију са својим побратимом по глуми, изгледу и таленту, Полом Њуменом у антивестерну „Буч Касиди и Санденс Кид”. Прича се да је велики Џек Лемон био први кандидат за Санденс Кида, али Џек није умео да јаше коња. Вероватно се плашио да се не стрмекне са мустанга.

Опет се Њумен и Редфорд спајају у „Жаоки”, комедији из времена велике депресије о двојици превараната који превеслају и мафиозе и корумпиране пандуре, али то не чине као што данас чине Џорџ Клуни, Бред Пит и Мет Дејмон, као налицкани роботи престилизованог Холивуда, већ праве худинијевску представу тако да пожелите да им позајмите последњу пару, иако знате да ће одлепршати и направити вас неопеваном будалом.

Наравно да „Жаока” доноси Оскаре за све осим за Редфорда и Њумена. Док су се климоглавци из Америчке академије за филм сетили да ће Њумен отићи у вечна ловишта без Оскара за главну мушку улогу, па су му је дали за вероватно најглупљу улогу коју је одиграо, у филму „Боја новца”, где му асистира Том Круз, са Редфордом нису желели да исправе једну од највећих неправди у историји светске кинематографије.

Зашто? Редфорд је био превише стваран. А Оскари воле „велики повратак”, „неочекивано откриће”, „трансформацију”. Или такозвано преглумљавање.

Редфорд, међутим, није никада играо ту игру. Није глумио да би доказао да зна да глуми. Он је једноставно био ходајући мит за живота. Као Кери Грант. Као Ричард Бартон. Као Питер О’Тул. Као Берт Рејнолдс. Као Џејмс Кан. Као Харисон Форд. И, коначно, као Том Круз. Такви момци не добијају Оскаре, јер су, па макар и малецки Круз, ипак нешто виши од позлаћене статуете. Као што су то снегови Килиманџара.

Ствар је, заправо, крајње једноставна. Редфорд није покушавао да освоји пажњу, имао је превише. Ушао би у кадар, изговорио једну реченицу и одмах украо филм. Без оскаровске мегаломаније.

То значи да је био глумац старе школе. Није морао да плаче да бисте осетили тугу. Није морао да се трансформише у лик, јер би се лик претварао у њега, Роберта Редфорда! Оскар се не даје онима који јесу легенда, него онима који глуме легенду.

Редфорд се није маскирао у болест, у сиромаштво, у историјске фигуре са говорним манама. Није се морао згадити себи да би се свидео другима. Био је превише достојанствен за то. Он је био Санденс Кид, он је био Вудворд. Он је био Џеј Гетсби, и то бољи него сви остали покушаји Гетсбија заједно.

Та група полуслепих, политички коректних бирократа из академије није знала шта да ради с њим. Зато су Оскаре давали људима који поружне за улогу, угоје се 30 кила или падају у транс док покушавају да глуме лудило. А Редфорд? Он је био улога. Он је био проклети филм. Кери Грант је једном рекао: „Сви желе да буду ја.” Редфорд није то говорио, јер је то знао.

Заронимо зато у срце мрака, у најпрљавију истину о Холивуду. О томе како је Роберт де Ниро добијао Оскаре за велике улоге, док је Редфорд стајао са стране, суверено гледајући како циркус гута позлаћене лажи. Говорим о двојици гиганата. О пренаграђиваном Данијел Деј Луису или Ејдријену Бродију не желим да трошим хартију. Ко ће их се уопште сећати?

Де Ниро је узео Оскара за „Разјареног бика”. Угојио се ко мечка и премлатио пар типова у рингу. Све оно што академија воли. Трансформација, патња, насиље, монолози! Али, Де Ниро је морао да буде награђен за „Ловац на јелене”, као што мора једном да се умре. Не зато што је играо руски рулет са вијетконговцима и лудим Кристофером Вокеном, већ зато што је знао да бриљантна Мерил Стрип, драга његовог најбољег ортака, никада неће бити његова. Залуд прскање лобања, крви до колена и вијетнамска џунгла, залуд звук хеликоптера. У једном од највећих филмова, Де Ниро, зелена беретка, претвара се у Џеја Гетсбија, најсложенијег лика америчке књижевности.

Зато, ударимо право у главу, у два Гетсбија и два тумачења. У два лица америчког сна. Који, узгред, никад неће доћи.

Један је Роберт Редфорд из 1974. године, други је Леонардо Дикаприо, 2013. године. Ко је стварно Велики Гетсби?

Редфордов не мора да вам каже да је мистериозан, јер то осећате кад се појави у белом смокингу. Он улази на журку као дефиниција харизме, хладноће, туге и контроле, као антипод декаденцији, џезу, површним женама и идиотским мужјацима. Редфорд не покушава да убеди гледаоца да је богат. То осећате чим га видите у беспрекорном белом оделу. И та туга у очима? Не глуми је, јер Редфорд јесте носилац исконске туге првог степена. Бора Чорба би то описао као – равнодушан према плачу.

Гетсби је у Редфордовој верзији човек који никад неће добити оно што хоће и зна то, али се не предаје. Не зато што је глуп или слепо заљубљен, не зато што је незамисливо богат, већ зато што подсвесно жели да се врати тамо где је одувек био. Сиромашан, несрећан и одавно мртав. Пуцањ је уследио много касније. Редфорд глуми као да је уклет и зато тако снажно удара у плексус. Он пристаје на игру, али зна да је крај већ написан: постаће млад, богат и несрећан леш, док је у даљини светлео зелени светионик и лебдела Дејзина сенка.

А Дикаприо? Игра Гетсбија као да је упао на журку Кање Веста. Треба му заиста дати конгресну медаљу части, јер је покушао да постане Гетсби. Или је желео да постане Роберт Редфорд и коначно постане мит? У суштини, дође му на исто. Џабе је кречио. Његов Гетсби је превише очигледан паћеник.

Редфордова верзија је трагедија са дуплим вискијем. Гетсби кога је Фицџералд замислио пре него што је напунио чашу и рекао: „С....е, ништа се од овога неће добро завршити.

И коначно су му дали Оскара, али за режију. За драму „Обични људи”. Вероватно су размишљали: „Буразеру, узми ово јер знамо да си превелики да бисмо те игнорисали.”

Сада је Редфорд мртав. И одједном су се сви сјатили да кажу како је био прави филмски титан, икона, јединствени глас Холивуда. Можда му и ставе Оскара на сандук, да буде саркастично свечано.

Зато је Редфорд знао када треба да се склони из кадра и стане иза камере. Потом је направио Санденс фестивал за ауторе независних филмова. Без њега не би било „Уличних паса” и „Петпарачких прича”. Не би било Квентина Тарантина. Редфорд је отворио врата таквим чудацима да дођу и кажу: „Е, сад ћете да гледате моје лудило.” Без Редфорда, Квентин би још продавао видео-касете у некој пропалој радњи у Лос Анђелесу.

Био је идеалиста у свету који је отишао у три лепе. И једини који је могао да оживи Џеја Гетсбија. И да поново умре!