Повлаче конце протеста да Србија буде колонија

Циљ директних учесника протеста је свргавање легално изабраног председника Републике Србије Александра Вучића. То више чак и не крију. Њихов начин су непријављени скупови, медијско таргетирање уз дехуманизацију свих који не пристају на насилну промену власти, што води последично до сукоба и друштвених подела. Циљ оних који стоје иза њих и који повлаче конце, што је много важније, јесте скретање Србије са садашњег курса развоја, промена њене спољне политике и претварање у потпуну колонију без икаквог суверенитета у одлучивању и деловању, каже у интервјуу за „Политику” директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон.

Како да дође до компромиса када друга страна не жели дијалог? Председник Србије је више пута позивао на разговор, али је његова рука сарадње остала у ваздуху?

Друга страна не жели дијалог баш због тога што не жели да дође до компромиса. Када су разлике програмске у оквиру једног заједничког вредносног и идеолошког система, онда су компромиси могући. У нашем случају су поделе личне – за Вучића или против њега– и идеолошке – лево либерални зборови против родољубивог народа. Зато мислим да, нажалост, нема простора за компромисе. Сигуран сам да ће председник Србије Александар Вучић успети да надвлада кризу и да екстремне леволибералне снаге неће надвладати Србију и родољубе.

Да ли можете да направите паралелу протеста у Србији и у Француској?

У Француској су протести редовни и конкретни, а у Србији ретки и конфузни. За време најгоре кризе за председника Емануела Макрона, у време протеста „Жутих прслука” 2018, демонстранти су тражили конкретне уступке власти: повећање минималне плате, укидање повећања пореза на гориво, боље пензије, демократске реформе итд. У то време је Макрона подржавало 23 одсто грађана, а „Жуте прслуке” чак 75 процената, али нико од демонстраната није тражио Макронову смену. „Жути прслуци” су победили, јер су на крају добили готово све што су тражили и дан данас имају конкретне користи од те борбе. Наводим „Жуте прслуке” јер су сви у Србији чули за њих, али сваке године имате на десетине демонстрација са јасним порукама, транспарентима, захтевима и лидерима. Претходних 13 година нисам видео ниједне такве демонстрације у Србији. За Први мај нико не тражи боље социјалне услове, већ људи роштиљају… Оно што имамо сад јесте последица те политичке и синдикалне летаргије: уместо да се незадовољни грађани редовно боре тражећи конкретне ствари – и тиме добијају можда мале, али конкретне политичке победе – имамо акумулацију незадовољства које хаотично пукне у једном тренутку, подстицано медијским манипулацијама и активизмом лево либералних невладиних организација. Након тога следи увек разочарање и пораз, па укруг до новог пуцања. Све је то политички незрело.

Да ли ЕУ рачуна на Србију или је то само игра Брисела према нама?

Европска унија је хетерогена и Србија има правих пријатеља, како у Бриселу, тако и међу државама чланицама. Они поштују Србију и рачунају на њу као будућу чланицу Европске уније. Са друге стране, неки у ЕУ не рачунају на Србију као такву, траже метаморфозу Србије и њен прелазак са традиционалног, конзервативног и патриотског друштва на постмодерну државу. Једино таква „пост-Србија”, лишена корена и колевке, за њих би била довољно добра за пријем у чланство. Бити историјски, географски и цивилизацијски саставни део Европе није довољно, а није, у ствари, чак ни услов.

Шта је онда услов, заправо?

Услов је безрезервно прихватање такозваних европских вредности. Проблем је у томе што те „вредности”, како их они сами дефинишу, нису укорењене у нашој заједничкој европској цивилизацији. Оне су искључиво идеолошке природе и воде ка одустајању од породичних и хришћанских вредности, поништењу културних и идентитетских веза, у нашем случају чак и до негирања географске реалности и историје кроз захтев да признамо независност Косова и Метохије. Хомер, један од отаца европске цивилизације, кроз причу о Одисејовом путовању је показао да је свака препрека савладива и да на путу ка циљу не треба одустајати. Ни од самог пута, ни од самог себе. Кад се европске вредности буду вратиле Хомеру, тада ће српски брод имати где да се усидри. До тада, чини ми се да ћемо наставити да пловимо сами.

Како коментаришете убиство Чарлија Кирка и чињеницу да су левичари у САД и ЕУ оправдали тај чин?

Нису само левичари оправдавали или релативизовали убиство, већ и западни мејнстрим медији. Чак су и Зелени, Социјалдемократе и Либерали у европском парламенту одбили да одају почаст зверски убијеном Чарлију Кирку. Чињеница да управо они који заступају номинално умерене политичке идеологије главног тока које тврде да баштине вредности слободе мисли и изражавања одбијају да одрже минут ћутања у част овог борца управо за слободу говора који је због тога и убијен, дубоко је узнемирујућа. То су групације које иначе константно нападају Србију и њеног председника због наводног непоштовања исте слободе говора! Какво лицемерје!

Не само да је лицемерно већ и нељудски?

На ваше питање, ипак, не могу да одговорим само као политичар, јер ово превазилази размере политике. Ово је постало есхатолошко питање. Ми родољубиви хришћани смо научени да будемо мирољубиви и толерантни, отворени и несебични. Зато не схватамо увек са каквом мржњом они који то нису гледају на нас и зашто нас нападају, а сада већ и убијају. Чарлија Кирка, успешног борца за слободу, оца двоје мале деце и верујућег човека је убио директним хицем у каротидну артерију индоктринирани воук атеиста верен трансродним мушкарцем који је проводио дане дангубећи и играјући насилне видео-игрице. Ђаво је хтео да нас убеди да не постоји? Преиграо се. Чарлијево убиство је преломна тачка у свести тихе традиционалне Америке која је схватила да је ово сада борба добра и зла.

Имате ли утисак да екстремна левица све више узима маха у Европи?

Да, зато што се Европа поларизује. Традиционалне странке левог и десног центра које су владале свугде деценијама слабе великом брзином а уместо њих јачају екстремна левица и родољубива десница. Екстремна левица хоће да заврши процес глобализације кроз елиминисање традиционалних народа којима би да одузимају право на идентитет, културу и веру. То су присталице идеологије „освешћености”, односно „воук” идеологије. Они су и декадентни, и тоталитарни. Већински народи су ипак свугде ближи ставовима конзервативаца, само је питање времена кад ће се то дефинитивно потврдити на изборима. Зато мислим да је државничка, избалансирана и родољубива политика председника Вучића авангардна политика која ће сутра карактерисати и друге европске државе, а у некима, попут Италије, Словачке или Мађарске, већ је и присутна. Треба издржати до тада.

Како оцењујете свој рад као директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију? Чиме сте задовољни?

Циљ нам је да промовишемо Србију и српски народ у иностранству. Тај задатак је изузетно захтеван, јер је нажалост антисрпска пропаганда и даље присутна, а против ње морамо да се боримо не само истином већ и креативношћу. Зато прилагођавамо сваки пројекат менталитету циљане публике у иностранству. Развили смо на пример виртуелни музеј Србије који се посећује кроз посебне ВР наочаре које вас воде од Храма Светог Саве до Београда на води, од Косова и Метохије до Николе Тесле. Овај пројекат је био првенствено намењен Азији, а тренутно је прави „хит” на нашем павиљону у Осаки у Јапану, а ускоро иде на турнеју у Кини. У Америци смо подржали фестивал српског филма на енглеском језику који се одржао у најстаријем биоскопу САД. У Бечу смо се одлучили за светосавски бал у Палати „Офбург” којем је присуствовало преко 2.000 људи. У Паризу смо били на Сорбони где смо обележавали јубилеј 100 година учења српског језика у Француској, а ускоро имамо тамо велику уметничку изложбу о животу Срба на Косову и Метохији. За неколико недеља идем у Берлин, који је главни град Европе што се креативних индустрија тиче, где ћемо представити Србију и њену креативну сцену. За Русију спремамо серијал о животу грофа Саве Владиславића, Србина из Гацка који је постао руски дипломата, основао град у Русији и нацртао и даље важећу границу између Кине и Русије у 17. веку. Са Кином приводимо крају снимање документарног филма о српско-кинеском пријатељству.

Пројекти које правите морају да буду интересантни?

Сваки пројекат треба да буде занимљив странцу који ће се тако повезивати са нама. Зато тражимо увек заједничке тачке које спајају Србију са остатком света. У том контексту смо овог лета открили на Малти споменик Милунки Савић и српским кадетима који су били на француском броду „Ле Полyнесијен” који је потонуо на обали Малте 1918. Поред многих медија, тога дана је био са нама министар културе Малте и представник француске амбасаде. То је права јавна и културна дипломатија. Ово су само неки примери пројеката које смо у претходних годину дана спровели у иностранству, на страним језицима, а све је то испраћено у страним медијима. Не кажем да смо тиме успели да оперемо блато које су Си-Ен-Ен и сличне медијске куће сипале на Србију деценијама уназад, али смо и те како привукли нама нове и вредне пријатеље Србије. Наставићемо.

Да ли очекујете да ће доћи до озбиљних преговора Београда и Приштине?

Не очекујем. Приштина иде на све или ништа, и добија фактичку подршку многих на Западу за такво понашање. Ми смо у обавези да преговарамо са њима због нашег европског пута, али без реалних могућности да утичемо на ток дијалога. Док се на Западу не буде променио тај однос према сепаратистима у Приштини, преговори се неће померити са мртве тачке. Да су такве промене могуће говори нам недавна одлука САД да прекину стратешки дијалог са привременим институцијама у Приштини, што представља озбиљан политички ударац за Албина Куртија. На нама је да наставимо да помажемо народу у енклавама и на северу покрајине, да се боримо дипломатски и политички за боље разумевање српских ставова у свету, и да никада не одустајемо од косовског завета који чува Србе вековима уназад.

Колико се погоршао положај српског народа на Косову и Метохији?

Српски народ на Косову и Метохији се налази у најгорем положају још од погрома из 2004. године, а за то је крива једино и искључиво политика Албина Куртија. Да он предано ради да тај положај буде још гори говоре нам десетине пројеката и механизама које је покренуо, а чији је једини циљ да српски народ нестане. Овде пре свега мислим на протеривање Срба који раде у МУП-у у централној Србији, монтиране процесе за наводне ратне злочине, изградњу нових мостова преко Ибра у Косовској Митровици, као и изградњу кућа за Албанце у српским срединама како би се променила етничка структура општина. Ипак, врхунац прогона је покушај забране Српској листи да учествује на предстојећим локалним изборима, а што представља јасан сигнал да српски народ у јужној покрајини мора да се окупи око ове политичке опције и подржи њене кандидате, јер само њихова победа гарантује да ће се српски глас чути, како у самим покрајинским институцијама, тако и у међународној заједници.

Какав је положај Срба у Федерацији БиХ?

Овде нам статистика најбоље показује какав је однос власти у федерацији према српском народу и њиховим правима: број Срба у 2013. години износио је 56.550, а крајем 2022. године 36.320. То је последица дискриминације и кршења права која су у теорији гарантована Уставом Босне и Херцеговине, а у пракси често нису. То нам потврђује и недавни случај скрнављења православног гробља у Зеници, када је уништено преко 60 крстова и надгробних споменика. Кроз свој досадашњи рад залагао сам се за поштовање права Срба у Федерацији БиХ и апострофирао природу тог проблема. Могао сам да видим на самом терену кроз обилазак општина у федерацији са већинским српским становништвом колико је Република Србија урадила за преостали српски живаљ у претходних десет година. Њима највише значи када виде да их матица није и неће заборавити!