Povlače konce protesta da Srbija bude kolonija

Cilj direktnih učesnika protesta je svrgavanje legalno izabranog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. To više čak i ne kriju. Njihov način su neprijavljeni skupovi, medijsko targetiranje uz dehumanizaciju svih koji ne pristaju na nasilnu promenu vlasti, što vodi posledično do sukoba i društvenih podela. Cilj onih koji stoje iza njih i koji povlače konce, što je mnogo važnije, jeste skretanje Srbije sa sadašnjeg kursa razvoja, promena njene spoljne politike i pretvaranje u potpunu koloniju bez ikakvog suvereniteta u odlučivanju i delovanju, kaže u intervjuu za „Politiku” direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon.

Kako da dođe do kompromisa kada druga strana ne želi dijalog? Predsednik Srbije je više puta pozivao na razgovor, ali je njegova ruka saradnje ostala u vazduhu?

Druga strana ne želi dijalog baš zbog toga što ne želi da dođe do kompromisa. Kada su razlike programske u okviru jednog zajedničkog vrednosnog i ideološkog sistema, onda su kompromisi mogući. U našem slučaju su podele lične – za Vučića ili protiv njega– i ideološke – levo liberalni zborovi protiv rodoljubivog naroda. Zato mislim da, nažalost, nema prostora za kompromise. Siguran sam da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeti da nadvlada krizu i da ekstremne levoliberalne snage neće nadvladati Srbiju i rodoljube.

Da li možete da napravite paralelu protesta u Srbiji i u Francuskoj?

U Francuskoj su protesti redovni i konkretni, a u Srbiji retki i konfuzni. Za vreme najgore krize za predsednika Emanuela Makrona, u vreme protesta „Žutih prsluka” 2018, demonstranti su tražili konkretne ustupke vlasti: povećanje minimalne plate, ukidanje povećanja poreza na gorivo, bolje penzije, demokratske reforme itd. U to vreme je Makrona podržavalo 23 odsto građana, a „Žute prsluke” čak 75 procenata, ali niko od demonstranata nije tražio Makronovu smenu. „Žuti prsluci” su pobedili, jer su na kraju dobili gotovo sve što su tražili i dan danas imaju konkretne koristi od te borbe. Navodim „Žute prsluke” jer su svi u Srbiji čuli za njih, ali svake godine imate na desetine demonstracija sa jasnim porukama, transparentima, zahtevima i liderima. Prethodnih 13 godina nisam video nijedne takve demonstracije u Srbiji. Za Prvi maj niko ne traži bolje socijalne uslove, već ljudi roštiljaju… Ono što imamo sad jeste posledica te političke i sindikalne letargije: umesto da se nezadovoljni građani redovno bore tražeći konkretne stvari – i time dobijaju možda male, ali konkretne političke pobede – imamo akumulaciju nezadovoljstva koje haotično pukne u jednom trenutku, podsticano medijskim manipulacijama i aktivizmom levo liberalnih nevladinih organizacija. Nakon toga sledi uvek razočaranje i poraz, pa ukrug do novog pucanja. Sve je to politički nezrelo.

Da li EU računa na Srbiju ili je to samo igra Brisela prema nama?

Evropska unija je heterogena i Srbija ima pravih prijatelja, kako u Briselu, tako i među državama članicama. Oni poštuju Srbiju i računaju na nju kao buduću članicu Evropske unije. Sa druge strane, neki u EU ne računaju na Srbiju kao takvu, traže metamorfozu Srbije i njen prelazak sa tradicionalnog, konzervativnog i patriotskog društva na postmodernu državu. Jedino takva „post-Srbija”, lišena korena i kolevke, za njih bi bila dovoljno dobra za prijem u članstvo. Biti istorijski, geografski i civilizacijski sastavni deo Evrope nije dovoljno, a nije, u stvari, čak ni uslov.

Šta je onda uslov, zapravo?

Uslov je bezrezervno prihvatanje takozvanih evropskih vrednosti. Problem je u tome što te „vrednosti”, kako ih oni sami definišu, nisu ukorenjene u našoj zajedničkoj evropskoj civilizaciji. One su isključivo ideološke prirode i vode ka odustajanju od porodičnih i hrišćanskih vrednosti, poništenju kulturnih i identitetskih veza, u našem slučaju čak i do negiranja geografske realnosti i istorije kroz zahtev da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije. Homer, jedan od otaca evropske civilizacije, kroz priču o Odisejovom putovanju je pokazao da je svaka prepreka savladiva i da na putu ka cilju ne treba odustajati. Ni od samog puta, ni od samog sebe. Kad se evropske vrednosti budu vratile Homeru, tada će srpski brod imati gde da se usidri. Do tada, čini mi se da ćemo nastaviti da plovimo sami.

Kako komentarišete ubistvo Čarlija Kirka i činjenicu da su levičari u SAD i EU opravdali taj čin?

Nisu samo levičari opravdavali ili relativizovali ubistvo, već i zapadni mejnstrim mediji. Čak su i Zeleni, Socijaldemokrate i Liberali u evropskom parlamentu odbili da odaju počast zverski ubijenom Čarliju Kirku. Činjenica da upravo oni koji zastupaju nominalno umerene političke ideologije glavnog toka koje tvrde da baštine vrednosti slobode misli i izražavanja odbijaju da održe minut ćutanja u čast ovog borca upravo za slobodu govora koji je zbog toga i ubijen, duboko je uznemirujuća. To su grupacije koje inače konstantno napadaju Srbiju i njenog predsednika zbog navodnog nepoštovanja iste slobode govora! Kakvo licemerje!

Ne samo da je licemerno već i neljudski?

Na vaše pitanje, ipak, ne mogu da odgovorim samo kao političar, jer ovo prevazilazi razmere politike. Ovo je postalo eshatološko pitanje. Mi rodoljubivi hrišćani smo naučeni da budemo miroljubivi i tolerantni, otvoreni i nesebični. Zato ne shvatamo uvek sa kakvom mržnjom oni koji to nisu gledaju na nas i zašto nas napadaju, a sada već i ubijaju. Čarlija Kirka, uspešnog borca za slobodu, oca dvoje male dece i verujućeg čoveka je ubio direktnim hicem u karotidnu arteriju indoktrinirani vouk ateista veren transrodnim muškarcem koji je provodio dane dangubeći i igrajući nasilne video-igrice. Đavo je hteo da nas ubedi da ne postoji? Preigrao se. Čarlijevo ubistvo je prelomna tačka u svesti tihe tradicionalne Amerike koja je shvatila da je ovo sada borba dobra i zla.

Imate li utisak da ekstremna levica sve više uzima maha u Evropi?

Da, zato što se Evropa polarizuje. Tradicionalne stranke levog i desnog centra koje su vladale svugde decenijama slabe velikom brzinom a umesto njih jačaju ekstremna levica i rodoljubiva desnica. Ekstremna levica hoće da završi proces globalizacije kroz eliminisanje tradicionalnih naroda kojima bi da oduzimaju pravo na identitet, kulturu i veru. To su pristalice ideologije „osvešćenosti”, odnosno „vouk” ideologije. Oni su i dekadentni, i totalitarni. Većinski narodi su ipak svugde bliži stavovima konzervativaca, samo je pitanje vremena kad će se to definitivno potvrditi na izborima. Zato mislim da je državnička, izbalansirana i rodoljubiva politika predsednika Vučića avangardna politika koja će sutra karakterisati i druge evropske države, a u nekima, poput Italije, Slovačke ili Mađarske, već je i prisutna. Treba izdržati do tada.

Kako ocenjujete svoj rad kao direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju? Čime ste zadovoljni?

Cilj nam je da promovišemo Srbiju i srpski narod u inostranstvu. Taj zadatak je izuzetno zahtevan, jer je nažalost antisrpska propaganda i dalje prisutna, a protiv nje moramo da se borimo ne samo istinom već i kreativnošću. Zato prilagođavamo svaki projekat mentalitetu ciljane publike u inostranstvu. Razvili smo na primer virtuelni muzej Srbije koji se posećuje kroz posebne VR naočare koje vas vode od Hrama Svetog Save do Beograda na vodi, od Kosova i Metohije do Nikole Tesle. Ovaj projekat je bio prvenstveno namenjen Aziji, a trenutno je pravi „hit” na našem paviljonu u Osaki u Japanu, a uskoro ide na turneju u Kini. U Americi smo podržali festival srpskog filma na engleskom jeziku koji se održao u najstarijem bioskopu SAD. U Beču smo se odlučili za svetosavski bal u Palati „Ofburg” kojem je prisustvovalo preko 2.000 ljudi. U Parizu smo bili na Sorboni gde smo obeležavali jubilej 100 godina učenja srpskog jezika u Francuskoj, a uskoro imamo tamo veliku umetničku izložbu o životu Srba na Kosovu i Metohiji. Za nekoliko nedelja idem u Berlin, koji je glavni grad Evrope što se kreativnih industrija tiče, gde ćemo predstaviti Srbiju i njenu kreativnu scenu. Za Rusiju spremamo serijal o životu grofa Save Vladislavića, Srbina iz Gacka koji je postao ruski diplomata, osnovao grad u Rusiji i nacrtao i dalje važeću granicu između Kine i Rusije u 17. veku. Sa Kinom privodimo kraju snimanje dokumentarnog filma o srpsko-kineskom prijateljstvu.

Projekti koje pravite moraju da budu interesantni?

Svaki projekat treba da bude zanimljiv strancu koji će se tako povezivati sa nama. Zato tražimo uvek zajedničke tačke koje spajaju Srbiju sa ostatkom sveta. U tom kontekstu smo ovog leta otkrili na Malti spomenik Milunki Savić i srpskim kadetima koji su bili na francuskom brodu „Le Polynesijen” koji je potonuo na obali Malte 1918. Pored mnogih medija, toga dana je bio sa nama ministar kulture Malte i predstavnik francuske ambasade. To je prava javna i kulturna diplomatija. Ovo su samo neki primeri projekata koje smo u prethodnih godinu dana sproveli u inostranstvu, na stranim jezicima, a sve je to ispraćeno u stranim medijima. Ne kažem da smo time uspeli da operemo blato koje su Si-En-En i slične medijske kuće sipale na Srbiju decenijama unazad, ali smo i te kako privukli nama nove i vredne prijatelje Srbije. Nastavićemo.

Da li očekujete da će doći do ozbiljnih pregovora Beograda i Prištine?

Ne očekujem. Priština ide na sve ili ništa, i dobija faktičku podršku mnogih na Zapadu za takvo ponašanje. Mi smo u obavezi da pregovaramo sa njima zbog našeg evropskog puta, ali bez realnih mogućnosti da utičemo na tok dijaloga. Dok se na Zapadu ne bude promenio taj odnos prema separatistima u Prištini, pregovori se neće pomeriti sa mrtve tačke. Da su takve promene moguće govori nam nedavna odluka SAD da prekinu strateški dijalog sa privremenim institucijama u Prištini, što predstavlja ozbiljan politički udarac za Albina Kurtija. Na nama je da nastavimo da pomažemo narodu u enklavama i na severu pokrajine, da se borimo diplomatski i politički za bolje razumevanje srpskih stavova u svetu, i da nikada ne odustajemo od kosovskog zaveta koji čuva Srbe vekovima unazad.

Koliko se pogoršao položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji?

Srpski narod na Kosovu i Metohiji se nalazi u najgorem položaju još od pogroma iz 2004. godine, a za to je kriva jedino i isključivo politika Albina Kurtija. Da on predano radi da taj položaj bude još gori govore nam desetine projekata i mehanizama koje je pokrenuo, a čiji je jedini cilj da srpski narod nestane. Ovde pre svega mislim na proterivanje Srba koji rade u MUP-u u centralnoj Srbiji, montirane procese za navodne ratne zločine, izgradnju novih mostova preko Ibra u Kosovskoj Mitrovici, kao i izgradnju kuća za Albance u srpskim sredinama kako bi se promenila etnička struktura opština. Ipak, vrhunac progona je pokušaj zabrane Srpskoj listi da učestvuje na predstojećim lokalnim izborima, a što predstavlja jasan signal da srpski narod u južnoj pokrajini mora da se okupi oko ove političke opcije i podrži njene kandidate, jer samo njihova pobeda garantuje da će se srpski glas čuti, kako u samim pokrajinskim institucijama, tako i u međunarodnoj zajednici.

Kakav je položaj Srba u Federaciji BiH?

Ovde nam statistika najbolje pokazuje kakav je odnos vlasti u federaciji prema srpskom narodu i njihovim pravima: broj Srba u 2013. godini iznosio je 56.550, a krajem 2022. godine 36.320. To je posledica diskriminacije i kršenja prava koja su u teoriji garantovana Ustavom Bosne i Hercegovine, a u praksi često nisu. To nam potvrđuje i nedavni slučaj skrnavljenja pravoslavnog groblja u Zenici, kada je uništeno preko 60 krstova i nadgrobnih spomenika. Kroz svoj dosadašnji rad zalagao sam se za poštovanje prava Srba u Federaciji BiH i apostrofirao prirodu tog problema. Mogao sam da vidim na samom terenu kroz obilazak opština u federaciji sa većinskim srpskim stanovništvom koliko je Republika Srbija uradila za preostali srpski živalj u prethodnih deset godina. Njima najviše znači kada vide da ih matica nije i neće zaboraviti!