Три лажи против Србије и председника Вучића

Политичко-медијске операције, наглашава Дражен Живковић, главни и одговорни уредник Прве телевизије и оснивач портала „Борба“, никада нису спонтани низ случајности, већ резултат пажљивог планирања и координације. У случају Србије, последњих месеци, тврди он, гради се сценарио чији је једини циљ – демонизација председника Александра Вучића до мере у којој његово уклањање постаје „природно решење“.

Као прву лаж Живковић наводи тврдњу да је власт 15. марта на протестима у Београду употребила „звучни топ“. Такав наратив, како објашњава, имао је функцију да изазове страх и шок у јавности и створи слику да држава примењује брутална средства против сопственог народа. „Иако никакви докази нису понуђени, у колективној свести засађена је слика власти као тиранина“, пише он.

Још перфиднији облик манипулације, наставља Живковић, била је дезинформација о наводној смрти детета на протесту у Ваљеву. „Пропагандисти су знали да ништа не изазива јачу емоцију од приче о мртвој деци. На тај начин Вучић је представљен не само као тиранин, већ и као убица“, истиче он.

Најновија и најопаснија лаж, како указује аутор, јесте теза да председник Србије и безбедносне структуре сарађују са кавачким кланом. „Интересантно је да тај наратив пласира бивши специјални тужилац Црне Горе Миливоје Катнић, који је у притвору управо због веза са тим кланом, а потом га преузимају поједини опозициони политичари и медији“, наводи Живковић. Он подсећа и да је исти клан, на челу са Радојем Звицером, према безбедносним подацима, припремао ликвидацију Александра Вучића.

Живковић закључује да све три конструкције имају прецизно место у истој пропагандној стратегији – да Вучића прикажу као „монструма“ који удара на народ, као „убицу“ и на крају као „мафијаша“. „Када се та слика довољно пута понови, она гради колективни утисак да је председник Србије тиранин и криминалац, а онда постаје логично да буде уклоњен“, упозорава он.

По Живковићу, ове операције не настају у вакууму, већ се спроводе преко добро умрежених канала – од регионалних медија и невладиних организација, преко опозиционих структура, до спољних центара моћи. „Сценарио је препознатљив: прво портал и друштвене мреже, затим опозиција и медији, а потом и страни извори који исте тврдње преносе као ‘чињенице’“, пише он.

„Крајњи циљ није само политичка дискредитација, већ нормализација насиља над политичким лидерима“, наглашава Живковић. „У тренутку када лаж почне да ствара оправдање за насиље, угрожен није само један човек, већ и стабилност државе.“