Више од гаса

Историја се поновила. Као и пре три године, више од половине Европљана је постновогодишње дане дочекало страхујући од могућих хладноћа. И поново је узрок њиховог страха исти: Русија је укинула доток гаса Украјини, Украјина га је укинула – осталима... Испоставило се да стратешки договор о сарадњи који су летос у Ници (после обуставе свих контаката због руско-грузијског рата) потписали Москва и Брисел има једну велику фалинку – у њега није укључена клаузула о могућој „самовољи” владе у Кијеву.

„Овде више није реч о економским категоријама, ово је политичко питање и тако га треба решавати”, изјавио је тим поводом један високи представник Чешке Републике, која сада председава Европској унији. И заиста, како другачије разумети и саме бројке које се помињу поводом енергетског спора две бивше совјетске републике. Наиме, до 31. децембра 2008. цена гаса који Украјини испоручује руски монополиста „Гаспром” била је 180 долара за хиљаду кубних метара, од 1. јануара Руси зарачунавају цену од 450 долара, У Кијеву тврде да не могу да плате више од 211 долара и прете да ће, у противном, подићи цену транспорта. У „Гаспрому” су и на то спремни. Они остатку Европе гас ионако већ сада продају по цени од 450-500 долара, сваки украјински потез превалиће на леђа крајњих потрошача на западу континента...

Кијев своју стратешку будућност види у ЕУ и НАТО-у, а не у оквирима Заједнице Независних Држава (бивше совјетске републике) и нормално је да за Украјину важе правила која важе и за друге Европљане, резонују у Москви. Још пре три године тадашњи председник Владимир Путин је изјављивао да је бесмислено да Русија из свог буџета издваја средства за украјинско приближавање Западу. Поготово што ни у највећој држави на свету не цветају руже баш у свим њеним регионима.

Не треба ни сумњати да Москва, ослањајући се на изразиту стратешку повезаност привреда Русије и Украјине, заосталу из совјетских времена, вешто користи ту чињеницу како би спречила одлазак великог суседа под окриље НАТО-а. У тим настојањима гас је једно од моћнијих оружја. Истовремено, Украјина је и даље изнутра поцепана између наклоности ка истоку и ка западу, а та поцепаност све више поприма опасне контуре. Како по саму земљу, тако и по њено ближе и даље окружење. Тренутно „хлађење Европе” само је једна од манифестација таквог стања.

Ипак, питање које се у овом тренутку намеће је: шта би се данас дешавало да је Украјина којим случајем још у априлу у Букурешту, или пре два месеца у Бриселу, добила улазницу за НАТО? Да ли би јој онда одговарала цена гаса од 450 долара, и из којих извора би је платила, као уосталом и дуг за већ испоручени гас који је у једном тренутку достигао 2,4 милијарде долара? Да ли би Европа тада безрезервно стала на страну Кијева, да ли би платила украјинске дугове, иако свесна да јој управо са те стране дувају хладни зимски ветрови?

Биће пре да су Европљани схватили да им партнер, какав је актуелна украјинска власт, једноставно, није потребан. Превише је захтеван, а премало пружа. И, што је још важније, његов поглед није толико уперен ка Бриселу колико према Вашингтону. То, својеврсно, „прескакивање” иритира староконтиненталце којима је потребан поуздан комшија, а не политички сателит, било Русије, било САД. Европљанима у овом надметању моћних не одговара улога колатералног губитника. То су јасно ставили до знања на самитима НАТО-а и у Букурешту и у Бриселу.