Дан када је Република Србија повратила своју државност

Између две деонице историјског двобоја фудбалског клуба „Црвена Звезда“ и циришког „Грасхоперса“ десила се једна ствар од посебног значаја за српску уставност. Реванш, који се припремао у Швајцарској, прикупио је велику пажњу љубитеља „најзначајније споредне ствари на свету“ у Србији и региону, премда је наш првак одиграо лоше у првом мечу у Београду и, суштински, преостало је да једино победом у гостима обезбеди учешће у другом колу Купа европских шампиона, у шта су многи сумњали.

У исто време, у југословенској (и српској) престоници убрзано је припремано усвајање новог устава Србије. Два месеца касније, биће оборен злогласни „Берлински зид“, симбол подељености Европе на ону која тежи постепеним, опрезним поступцима у правцу консолидовања демократске вишенационалне економске и (у мањој мери) политичке заједнице и друге, начичкане државама на чијем су челу били лидери који су настојали да задрже ауторитарни образац владавине као модел који нема алтернативу.

У Цириху, црвено-бели су убедљивом победом у гостима (ипак) успели да отворе пут ка „освајању Европе“ које се догодило оне неизбрисиве мајске ноћи идуће године у италијанском лучком граду Барију. Деценију и по касније памтило се да Србија има европског клупског првака, али мало ко се сећао тога да је, још коју седмицу, и даље на снази њен устав усвојен у септембру 1990. године. Мање је то до политичких прилика него до фудбала, наравно.

Ових дана навршава се „округлих“ три и по деценије од усвајања Устава Републике Србије из 1990. године. Реч је о готово па револуционарном акту, којим је Србија прокрчила пут ка утврђивању самосталнијег и одговорнијег положаја у оквиру заједничке, југословенске државе, нарочито у погледу статуса њених аутономних покрајина, дотадашњих практичних „република“ у оквиру најмногољудније чланице Југославије. Они који тврде да је опсежном уставном реформом Србија тада утрла пут распаду заједничке државе морали би да се замисле пред чињеницом да само у тој чланици федерације никада није било организовано изјашњавање грађана о истински самосталном статусу републике, односно државе.

Устав је усвојен у последњој седмици септембра 1990. године у атмосфери готово опсесивне потребе за спутавањем аутономашких процеса у Војводини и сепаратистичких тенденција на тлу Косова и Метохије. Две аутономне покрајине присвојиле су уставотворна и важна законодавна овлашћења која су им била зајемчена уставима Југославије, Социјалистичке Републике Србије и социјалистичких аутономних покрајина из 1974. године, као самосталним уставним субјектима, „еманципованим“ од матичне републике, што је, како је тадашњи политички врх Србије (али и највећи део опозиције) оцењивао, имало да води даљој дезинтеграцији Србије, али и Југославије.

Да се вратимо наслову овог текста: шта је Устав из 1990. године донео ново у односу на пређашња уставна уређења? Две ствари. За почетак, водио је централизацији државне власти на нивоу Републике, занемаривањем „стечених права“ покрајина, која су, свакако, била обележена важним (готово нерешивим) правним и политичким противречностима. У тим се данима (и годинама) писало и о поновном успостављању државности Србије, која је у политичким и академским круговима била доживљавана као неравноправна чланица југословенске федерације. У том циљу, Уставом су уклоњени елементи државности који су се одликовале аутономне покрајине, укључујући могућност стављања вета на промене уставног уређења у Србији. Како год са касније историјске тачке гледишта била мерена ефикасност таквог поновног успостављања државности Србије, не може се спорити да је иза такве идеје стајао најзначајнији број интелектуалних делатника и политичких чинилаца у Србији. Додао бих: сасвим оправдано. О овоме сведоче и бројни текстови посвећени овом питању у то време у угледним стручним часописима (који су то и данас), као што су „Анали Правног факултета“ Универзитета у Београду и многе монографске јединице које су за предмет имале оцењивање квалитета предложених уставних решења. У њима је ранији положај аутономних покрајина, као фактички конститутивних јединица југословенске федерације, оцењен као непримерен, аномаличан и потенцијално разоран по реализацију основних интереса Републике Србије и њеног државног идентитета. Ко год да је стајао иза иницијативе за усвајање новог устава, имао је веома утемељену легитимитетску подршку за укидање „УЖА-С“-а, односно концепције према којој постоје самосталне покрајине и, са друге стране, обесправљен остатак територије „уже Србије“, препознат у наведеној скраћеници, оптерећујућој по интересе целе Србије и српског народа (не само у Србији) као њеног носећег политичког субјекта.

Другу одлику Устава из 1990. године чини његова готово непрепознатљива сведеност и стилска истанчаност у језику и обухвату регулисања. Овај закључак изводи се из његовог поређења са претходним уставима (нарочито уставима СФР Југославије и СР Србије из 1974. године). Они су писани (преписивани) на једва разумљивом, високо бирократском и ненародном језику, што је исправљено решењима усвојеним у септембру 1990. године. И приликом поређења са каснијим (актуелним) Уставом Републике Србије из 2006. године морају се подвући једноставност, концизност и номотехничка супериорност Устава из 1990. године. Иако је, из идеолошких разлога, усвајање Устава представљено као чин „контрареволуције“ или „антибирократске револуције“, не може се оспорити да је тај документ, са техничке стране посматрано, био језгровит, јасан, сажет и уистину примеран, нарочито у оквирима тадашње упоредне социјалистичке уставности (којем је Србија делимично наставила да припада и у то доба).

Пошто су након његовог усвајања уследиле трајне и замршене борбе за демократизацију Србије, увођење владавине права, окончање ратова на тлу Југославије и сузбијање агресије на СР Југославију (Србију) 1999. године, Устав је „преживео“ низ веома значајних изазова. У оквирима његове примене реализована је демократска транзиција 2000. године, која је према његовим одредбама, доста дволично и недоследно, функционисала све до његове потпуне ревизије, спроведене шест година касније, „преко колена“ и технички доста невешто. Као прво обећање пред октобарске промене 2000. године најављивано је (а о томе има доста доказа на плану историјско-правне науке) хитно усвајање сасвим новог устава. Да ли је разлог озбиљног кашњења на том плану био недостатак политичког консензуса, сложен поступак уставне ревизије, или нешто треће, читалац може да наслути и на основу чињенице да је нов, актуелни Устав усвојен након дводневног референдума, уз вероватне манипулације приликом гласања и у одсуству било какве транспарентности на плану упознавања грађана – па и самих народних посланика – са идејама изнетим у њему. Устав из 1990. године у највећој је мери преписан, али је истовремено неосновано представљен као акт којим се у потпуности мења уставни живот земље.

О томе да је Устав, макар формално, садржао оптимална решења на плану гаранције владавине права и поштовања демократских институција пуно говори и то да се, од промене власти 2000. године до усвајања сасвим новог устава 2006. често прибегавало потпуном игнорисању његових кључних одредаба. Не само да је Устав из 1990. године замењен оним што је историчар Лазар Арсенијевић пре много деценија „крстио“ као „измајсторисано уређење“, већ је новим, важећим уставом покушано опсежно преузимање ранијег уставног документа, само под новом „фирмом“, чисто да више нема „Милошевићевог“ Устава из 1990. године, без обзира на то шта ће, и са којом легитимношћу, стати на његово место. А стао је, речима професора Ратка Марковића, устав писан немарно, неписмено и са незнањем. И тога се треба сетити када се износи суд о једном од најбоље срочених устава у српској историји, мада је у пракси он био ограничено спровођен, што представља штету по себи. Ко год би се бавио мишљу да пише нови устав Србије, морао би да „на радном столу“, поред ретких осталих наших устава, има Устав из 1990. године, документ под чијим смо важењем, у ери бројних погрешних компаративних примера, добили европског шампиона. А та чињеница остаје уклесана у „пехар“ европске уставности заувек.

*Научни сарадник Института за упоредно право у Београду